Најава новог мађарског премијера Петера Мађара да ће смањити плате политичарима, укључујући и сопствену, изазвала је позитивне реакције дела мађарске јавности. Таква мера некима може да делује логично и праведно, али ипак, остаје питање: да ли су ниске плате политичара заиста у интересу државе?
Управљање државом спада међу најодговорније и најсложеније послове у једном друштву. Одлуке премијера, министара и кључних државних функционера директно утичу на економски раст, инвестиције, монетарну стабилност, енергетику, здравство, образовање и животни стандард милиона људи. Због тога се у делу економске и политиколошке литературе већ деценијама појављује теза да високе плате државних функционера не морају бити проблем, напротив, могу представљати инвестицију у квалитет управљања државом.
Најчешће навођен пример у прилог тој тези јесте Сингапур. Када је Сингапур 1965. године стекао независност, био је сиромашна постколонијална држава без значајних природних ресурса, са високим степеном незапослености и етничким тензијама. Данас спада међу најразвијеније економије света, са једним од највиших БДП-а по глави становника и једним од најнижих нивоа корупције на свету.
Један од кључних елемената сингапурског модела била је професионализација државне управе. Оснивач модерног Сингапура Ли Куан Ју заступао је став да држава мора бити способна да привуче најбоље кадрове из приватног сектора. Полазна логика била је једноставна: ако велике корпорације плаћају врхунске стручњаке изузетно високо зато што њихове одлуке имају огромну вредност, онда и људи који управљају читавом националном економијом морају бити конкурентно плаћени. Због тога су плате министара и највиших државних функционера у Сингапуру постепено подизане на ниво који је међу највишима у свету. Данас премијер Сингапура спада међу најплаћеније политичке лидере на планети, са годишњом зарадом која далеко премашује милион америчких долара. Истовремено, Сингапур је у самом врху светских листа када је реч о ниском нивоу корупције.
Важно је нагласити да високе плате саме по себи нису створиле сингапурско економско чудо. Оне су биле део ширег система који је обухватао веома строге антикорупцијске механизме, оштре казне, ефикасну администрацију и висок степен политичке одговорности. У таквом систему, добро плаћени функционери имају не само велике плате и привилегије, него и огромну одговорност, притисак у погледу учинка, и сносе огроман ризик уколико злоупотребе свој положај.
Сингапурски пример зато показује да питање није да ли политичари треба да буду добро плаћени, већ под којим условима. Уколико високе плате прате транспарентност, независне контролне институције и озбиљне санкције за корупцију, оне могу допринети професионализацији политике и већем квалитету управљања државом.
С друге стране, ниске плате саме по себи не гарантују поштење. Напротив, оне често имају изразито негативан ефекат: одбијају способне људе који могу више да зараде у приватном сектору, док политика остаје привлачна онима који утицај и функцију желе да искористе за стицање нелегалне економске користи. Расправа о платама политичара стога не би требало да се води на нивоу емоција, већ тражећи одговор на питање какву државну управу наше друштво жели. Јер цена неспособне власти на крају може бити далеко већа од трошка високих плата неколицине врхунских државних функционера.
Милан Степанов