Кажу да прави новинари не треба да хвале политичаре. То нам, једноставно, није у опису радног места. Наш посао је да питамо, проверавамо, сумњамо, критикујемо, а понекад и да подсећамо људе на положајима на ствари које би они најрадије да забораве. Поготово није задатак новинара да хвали политичаре зато што се понашају нормално, долазе на седнице, не вичу једни на друге и не наносе штету заједници коју представљају. То би, у теорији, требало да се подразумева.
Па ипак, овога пута ћу направити изузетак. Зашто, питате се? Прво, зато што су неки од чланова Скупштине ССМ, очигледно, љути на мене зато што их стално критикујем, па је ред да понекад кажем и по коју лепу реч о њима. Да не испадне како сам професионално гунђало које још у животу ничим није било задовољно. А друго – и важније – зато што је протекли период у нашој заједници био толико турбулентан, негативан и контрапродуктиван, да је заиста било пријатно чути како је једна седница Скупштине коначно протекла у конструктивном тону. Без великих свађа, без драматичних увреда, без политичког ријалити програма.
Истини за вољу, ја овога пута нисам био лично присутан да видим ово чудо, само сам читао извештај колеге Владе и слушао његове позитивне утиске. Али, и то је било довољно да осетим извесно олакшање. Можда је – да се мало нашалим – и мој изостанак мало допринео, пошто моје присуство никога није провоцирало. А можда је, како се то могло чути по кулоарима, помогло и одсуство неких од скупштинара који су на претходним седницама највише доприносили нејединству и лошој атмосфери. Али, ето, поново испадох заједљив. Чак и у тексту у којем хоћу да хвалим људе, ја успем да их помало пецнем. То је ваљда професионална деформација новинара и скорпије.
Шалу на страну, добро је што се на овој седници више расправљало о школама, конкурсима, организацији рада и реалним проблемима заједнице, а било је мање приче о томе ко ће приграбити коју функцију, колика је чија плата, ко је кога пријавио полицији, ко кога тужи, ко је кога увредио и који је новинар коме стао на жуљ.
Посебно је охрабрујуће што се озбиљно разговарало о покретању гимназије у Сегедину и даљем развоју нашег образовања. То су теме због којих Самоуправа и постоји. Наша заједница неће опстати зато што је неко засео у још једну фотељу, него зато што ће деца имати где да уче српски језик, културу и историју.
Добро је и што се појављују предлози који указују на извесну зрелост заједнице. Људи који су деценијама радили за српску заједницу треба да буду испраћени у пензију са поштовањем, чак и ако су припадали другој политичкој струји, чак и ако се њихов рад може критиковати у појединим сегментима. Одлазак у пензију није тренутак за политичке обрачуне, него за признање онога што је било добро. То не значи да треба заборавити на грешке, али значи да не морамо стално да бијемо једни друге у рововском рату који смо сами себи приредили.
Можда је то и пут да се неке ране полако зацеле. Да се мање бавимо личним анимозитетима, а више конкретним проблемима. Да се људи коначно вреднују по томе шта знају и шта су урадили, а не по томе ком табору припадају. Јер, будимо искрени, и даље у систему имамо људе који се грчевито држе функција за које нису дорасли, немају довољно знања ни искуства, а ипак за то примају плату или надокнаду. Имамо и оне који воле титуле више него посао. Но, ето, данас нећу никога именовати. Баш никога. Данас сам одлучио да будем позитиван. Нека се свако сам препозна, ако има образа, части, кичме и самопоштовања.
И зато, макар на један дан, похвала скупштинарима. Не зато што су урадили нешто спектакуларно и историјско, него зато што су показали да је могуће радити нормално. А у временима када је нормалност постала ретка појава, то понекад заиста заслужује похвалу.
Милан Степанов