У малој српској заједници у Мађарској, смрт појединца не представља само породични губитак, већ и колективну жалост, праћену свешћу о постепеном нестајању некада бројног српског становништва на овим просторима.

Вековима окружени мађарском културом, Срби су сачували идентитет кроз своју православну веру и обичаје. Поређење са мађарским обичајима је занимљиво утолико што открива сличности живота на истом простору, али су присутне верске и етничке разлике. Код Срба је саставни део обреда: опело, парастос, кољиво, свеће, целивање крста и наглашен однос према души покојника и молитви за упокојење. Код Мађара, ако је у питању католички обред, држи се миса за покојника док се код протестаната држи једноставнији говор и молитва и нема парастоса у православном смислу. Без обзира на верске разлике, код свих је присутно окупљање породице, достојанствен испраћај и подсећање да је Бог вечан, а човек пролазан.

Срби су у Мађарској живели три века по обрасцима наслеђеним од претходних генерација. Православност је била битан део тог традиционалног начина живота. У данашње време које је донело пуно новина, сахрану организују погребна предузећа, а даће се ретко одржавају код куће, а све више у сеоским домовима културе или ресторанима. Црквени обред је увек исти, али народни обичаји полако нестају или су у одређеној мери измењени. Присећамо се како су изгледали до половине прошлог века.

У време социјализма у Мађарској, шездесетих и седамдесетих година, било је покушаја од стране државе да се наметну атеистички обреди како би се народ, па и српски, ослободио „трагова преживелих традиција”. Међутим, међу Србима није било интереса за иновације, овакве врсте.

До подизања капела на гробљима, покојник се носио у цркву, а до гробља се носила рипида (церемонијални богослужећи реквизит), а онда сандук за којим су ишли свештеник и најближа породица, фамилија, кумови, пријатељи. Поворка се заустављала код Крста у селу и поред кућа блиске родбине. До Другог рата је било жена које су нарицале „запевале”, говорећи о свом болу и губитку, док су млађи мушкарци ишли испред и појали молитвену песму за покојника којом се призива милост Божија: „Свјати боже / Свјати Крепки / Свјати Бесмртни / Помилуј нас...”.

Сада се аутомобилом покојник довезе до капеле, на сахрану дођe породица, рођаци и комшије, а некада и „сво село”. У капели, мушкарци стоје с десне стране, а жене са леве. За време опела, сви присутни држе упаљене свеће. Изражавајући поштовање и тугу због одласка њима блиске и знане особе, сви присутни су одевени у црно. „Послење целивање” покојника је када се опело заврши, тада свештеник ставља крст на сандук и родбина и свако ко жели да приђе, прекрсти се и целива крст. После тога се сандук преноси до раке. Први грумен земље баца свештеник, потом ближњи и сви други који су дошли на испраћај. Када се сахрана заврши, венци и цвеће се распореде на гробу, онда сви прилазе породици да изјаве саучешће, а они их позивају на даћу. Пре него што уђу у кућу, сви перу руке. Некада је то било у лавору у коме је комад цигле, симбол земље од које смо сви постали и у коју се враћамо. После сахране се свети кућа и соба у којој је неко умро. Код покојникове куће приређује се ручак пре ког се попије ракија за душу. Спрема се и погача, а служи се и вино. После сви узму освештало кољиво (обарена пшеница).

После сахране, у кући се пали кандило, које гори шест недеља. Број 40 има посебну симболику у православљу (40 дана после смрти, 40 дана поста, 40 дана до Вазнесења).

Следећег дана, ујутру, обавезно се иде на гробље. Некада је то био непаран број жена, такозваних „миросница”, чија је улога симболично подсећала на жене мироносице које су, према хришћанском предању, отишле на Христов гроб да помажу тело мирисним уљима и миром. По томе су добиле име - миро (мирисно уље), и носити.

Оне носе флашу ракије и „начетак”, део лепиње која се спремала за даћу, букет босиљка, жеравицу и шољу из које је покојник пио. Спреме и прелив за гроб, пола уље, пола вино. На гробљу, једна по једна прилазе гробу, прелију га и окаде. Разбију шољу из које је покојник пио. Разбијање шоље симболизује прекид покојникове везе са овоземаљским животом и обредно раздвајање света живих од света мртвих. Затим се за душу покојника одломи комад лепиње и попије мало ракије.

КРАТКИ ЋИРИЛИЧНИ ЕПИТАФИ

Готово сви српски споменици исписани су ћирилицом, а понегде су двојезични када су у питању мешовити бракови. Етнолошки посматрано, кратки и једноставни епитафи на сеоским гробљима представљају одраз вредности традиционалне заједнице. У таквим срединама идентитет појединца је грађен кроз породицу, рад, углед и место у заједници. Због тога није постојала потреба за дугим натписима који би описивали живот покојника, јер је заједница већ знала ко је он био и какву је улогу имао. Кратки ћирилични епитафи су често били и знак очувања идентитета, довољно је било име, презиме и писмо да покаже припадност заједници.

Парастос за 40 дана, држи се обавезно, али се не чека да се наврши тачан број дана, него се држи у пету недељу, да би број био непаран. Најпре се одлази у цркву, а затим покојниковој кући. Испред цркве после парастоса узима се кашика жита, мало погаче и ракије. Овај пут погача је у облику плетеног колача. За парастос се спрема комплетан ручак, а на крају пшеница, али овог пута млевена. После ручка, рођаке, (опет непаран број), иду на гроб покојника да однесу цвеће и упале свеће. Са парастосом који се држи на годину дана, завршава се званични период жалости и скида се црнина. Наравно, има случајева да се спољни знаци жалости задржавају и дуже. Дрвени крст се тада замени каменим спомеником. Поштовање предака је присутно и кроз редовно одржавање гробног места. Сматрало се великом срамотом за породицу, ако се запусти гроб свог ближњег и ако се не држе помени о задушницама. Многе породице су сасвим нестале, али су и њихова гробна места колико-толико уређена. О томе се старају и српске самоуправе у селима.

Код Срба, посебно у православној традицији, нагласак је стављен на молитвено сећање и спасење душе, а мање на земаљске заслуге. Зато су натписи често сведени на име, године живота и кратку поруку. Скромност споменика и епитафа такође одражава схватање пролазности живота и једнакости свих пред смрћу.

Славица Зељковић