Иван Босиљчић један је од водећих српских драмских уметника средње генерације, који је осим у позоришту, присутан и на филму и телевизији, али и као вокални солиста на бројним концертима и музичко-поетским вечерима широм региона. Повод за наш разговор са њим било је недавно гостовање ансамбла београдског Народног позоришта у Будимпешти.
Публика у Будимпешти је Ивана Босиљчића гледала на овогодишњем МИТЕМ-у, у улози Аргана у Молијеровом „Уображеном болеснику”, у режији Николе Завишића. Реч је о некој врсти лажне документарне представе о четвртој репризи њеног извођења, где Молијер (Арган) на крају, на сцени, али и у стварном животу, умире.
- Ја сам се бавио баш том визуром Молијера, људском, родитељском, не само стваралачком. Размишљао сам зашто је његов последњи комад био овако оштар и пун горчине према животу и како је тај човек дочекао свој крај. Открио сам занимљиву биографску чињеницу да му је годину дана пре премијере „Уображеног болесника” преминуло најмлађе дете, беба, његов син. Надрилекари су грешком, неким напитком убили то дете и да би се осветио медицини тога доба, написао је овај комад. Инсистирао је да га он игра и играо га је са таквом јарошћу и заносом да је на представи и умро од крварења из плућа.
Онда сам отишао корак даље и видео сам да је туберкулоза коју је имао, болест туге. Било ми је јако дирљиво из тог психолошког угла, да чак ни уз помоћ свог стваралаштва није успео да преброди тај губитак и дирнуло ме је када је редитељ Никола Завишић предложио да можемо да правимо представу о том последњем извођењу „Уображеног болесника”. За глумца и целу екипу је јако занимљиво да ви заправо стварате урнебесну комедију, која за патос, за базу има једну такву животну тугу.
Редитељ Никола Завишић:
ИВАН ЈЕ КАПИТЕН СЈАЈНЕ ЕКИПЕ
Од почетка је било јасно да Иван Босиљчић мора играти Аргана, пошто је у том тренутку више од десет година био члан Народног позоришта, али још није имао неку насловну улогу коју апсолутно заслужује његов дар, потенцијал и ум. Због тога сам веома срећан. Избор је изузетан пошто је Иван овде нека врста капитена једне сјајне глумачке екипе, предводи их суверено, домишљато, мудро, духовито, интелигентно и на крају врло дирљиво. Поред њега сви остали глумци, који су заиста фантастични, максимално добијају простор да сарађују, играју и са сцене шаљу нашу заједничку поруку, а то је да је потребно волети уметност у себи, а не себе у уметности.
Ви сте ту у трострукој улози, тумачите главну улогу Аргана, играте Молијера који је у главној улози и Молијера у његовом самртном часу. Како сте то у уметничком смислу успели да решите?
- Мени се у свим Завишићевим режијама много свиђају ти његови подслојеви и надслојеви и то што приоритет није потпуна разумљивост, него дозвољава деконструкцију и метафизику, тако да овде имамо два слоја, реалност, дакле приватан слој и играјући слој. Имамо Молијера и његов живот, затим лика кога он игра и како то онда почиње да се укршта. Ми смо, иначе, као екипа сведочили једном великом губитку. Прошла Завишићева режија у којој сам играо је „Избирачица” Косте Трифковића и ту смо у главној улози имали нашег Милорада Мандића Манду, вољеног колегу, који је после у једној другој представи преминуо на сцени. И ово је прећутно, ево ја ћу сад то рећи, али заправо уопште није изговорено, да ми се чини да је свако од његових пријатеља и колега на микроплану уградио неку малу посвету баш Манди, јер овде једино њега нема.
Технички је било јако занимљиво да се игра паралелна прича. Ми смо глумачка школа која много воли те двоструке слојеве. Кад сам радио у Москви, у Санкт Петербургу, њихови глумци били су задивљени том могућношћу да ми играмо из контре, јер је њихова школа стопостотно играње тренутка, оно што говориш то мислиш и осећаш, а ми, можда чак као нација, али и као уметничка бића умемо да кријемо осећања, да задржимо сузу на ивици ока и то је одиграло посебно важну улогу у оваквој врсти комада. Мислим да је та сомнабула, то неко сновиђење, грозница у којој се наш главни јунак налази у последњим моментима свога живота заправо оно што је чаролија ове поставке.
Овде је такође реч и о глумачкој професији, посвећености глумца ономе што ради и ономе што та професија са собом носи. Како је могуће да након неколико векова цела прича буде више него актуелна и дан-данас, односно да ли се од тада уопште нешто променило?
- Очигледно да је то неминовност. Чини се да је то природа цивилизације, односно главна црта људске природе. Питање је да ли ће се уопште нешто променити и да ли ми можемо да еволуирамо у том правцу. Квалитет заиста увек наилази на одбијање. То је скоро неминовност, да је врхунски квалитет увек прво одбијен и да му треба много да се помучи да би се приказао и остварио. Са друге стране, висока је етичка порука коју ова представа пружа, зато што Молијер иако је знао да има грозницу и осећао је да неће издржати представу, дошао да је игра, не због себе него због својих колега, музичара, балетана који од тога живе.
Притом је био у једној необичној ситуацији. Могао је бити привилегован, јер је био кум краља Луја XIV и потпуно у његовој милости. Ту се отвара и тема колико уметник треба да буде са владарем у спрези да би његова трупа, његово стваралаштво могли да егзистирају. Мени се наметнула идеја за коју не могу да тврдим да је одговор, него моја импресија, да су то баш ризичне воде. Када полазите од тога да импресионирате надређене, ви излазите из себе и то може бити јако деструктивно.
Из хришћанског угла, ако тако можемо да гледамо, жртва за колеге је била нешто најлепше што је обележило његов последњи моменат. Да апсурд буде већи католичка црква је одбила да га сахрани зато што му није била приуштена последња исповест. Опело је одржано само зато што је „трећи свештеник” који је јурио ка њему да га исповеди посведочио да је Молијер заиста тражио последње причешће и последњу исповест. То је јако дирљив дијапазон, од тога да сте ви такав бизнисмен који сарађује са спонзором, до тога да се потпуно жртвујете за своје колеге. Можда је то и распон једног генија, а не само оно што ми читамо кад тумачимо тај карактер. То је та тачка која ме чини невероватно захвалним што сам имао прилику да уроним у један такав карактер и биографију.
Чему представа треба да нас поучи, каква питања отвара, да ли нуди одговоре и да ли позориште уопште може да помогне у бољем разумевању света који нас окружује, посматрано из Вашег угла?
- Може. Од уметности се живи. Одсуство квалитетног уметничког садржаја, духовности и љубави у животу је депресија, оно што највише прети данашњем свету. Значи одсуство смисла. Из личног искуства могу да потврдим да је уметнички чин, било да га стварате или конзумирате као публика, врхунски квалитет који одржава живот и пружа смисао. Без обзира да ли је у тренду или није подржан, ништа не урушава квалитет уметности као појма. Наше је да постојимо, да непрестано подсећамо људе да увек могу доћи да се напоје квалитетом и да после оду даље у живот, да бију своје битке.
Разговарала: Снежана Миливојевић
Фото: Интернет