Последњих година Кина више није само светска фабрика. Пред нашим очима настаје нови модел развоја у којем се економска, технолошка и геополитичка стратегија све више заснивају на електрификацији, роботизацији и вештачкој интелигенцији.

Оно што неки на Западу још увек посматрају као еколошку или индустријску политику, Пекинг у стварности доживљава као питање националног опстанка и будуће глобалне моћи.

Кина се данас суочава са неколико озбиљних проблема истовремено. Први је демографски пад. После деценија политике једног детета, број младих опада, радно способно становништво се смањује, а друштво брзо стари. Други проблем је зависност од увоза енергената, пре свега нафте са Блиског истока. Трећи је успоравање старог економског модела који се заснивао на јефтиној радној снази, масовном извозу и грађевинском буму. Управо зато Кина покушава да направи цивилизацијски заокрет: да од економије засноване на јефтином раду постане технолошки високо аутоматизовано друштво.

Највидљивији део те стратегије јесте електрификација. Кина је данас највеће светско тржиште електричних аутомобила и највећи произвођач батерија. Компаније као BYD и CATL су кинески индустријски гиганти, и играчи који обликују глобално тржиште. Огромни кинески градови већ масовно користе електричне аутобусе, таксије и скутере, док се инфраструктура за пуњење развија брже него у већини западних држава.

Међутим, циљ није само зелена транзиција. За Кину је кључно то што електрична економија смањује зависност од увоза нафте. Велики део кинеског увоза енергената, наиме, пролази морским путевима које у случају глобалне кризе контролишу америчка морнарица и савезници Вашингтона. Зато Пекинг настоји да део те геополитичке рањивости реши преласком са нафте на електричну енергију.

Истовремено, Кина улаже огромна средства у роботизацију индустрије. Разлог је једноставан: радника ће бити све мање, а плате су већ значајно порасле у односу на период од пре двадесет година.

У том контексту посебну улогу добија вештачка интелигенција. Кина жели да AI постане мозак и покретач нове економије, од паметних фабрика и логистике, преко аутономних возила, до система управљања енергетском мрежом и урбаном инфраструктуром.

Ипак, та паметна стратегија има и своје рањивости. Иако Кина предводи свет у производњи и употреби соларних панела и батерија, она је истовремено и највећи потрошач угља на свету. Кинеско руководство још увек није спремно да се одрекне енергетске сигурности ради климатских циљева. Зато Пекинг истовремено гради и соларне електране и нове термоелектране на угаљ. Поред тога, ни најсавременија технологија не може у потпуности решити проблем старења становништва. Роботи могу заменити раднике у фабрикама, али не могу лако надокнадити пад потрошње, смањење броја младих породица или раст трошкова пензионог и здравственог система.

Ипак, јасно је да Кина не гледа на AI, роботизацију и електрификацију као на одвојене процесе. За Пекинг је то јединствена стратегија чији је циљ стварање нове врсте индустријске цивилизације, мање зависне од нафте и од људског рада, и отпорније на геополитичке притиске.

Управо зато се данас намеће питање: да ли Кина постаје прва суперсила новог доба, на електрични погон?

Милан Степанов