„Није било лако прегурати ове две и по године, јер је сенка свих тих оптужби стално лебдела изнад моје главе. Разумем да неко може бити смењен ако за то постоји политичка воља унутар једне заједнице, али не разумем зашто после тога мора да уследи покушај потпуне деградације и уништавања те особе”, рекла је у интервјуу за наш лист др Јованка Ластић, поводом судског одбацивања тужби које су против ње поднели чланови бившег руководства ССМ.
Почнимо од оног личног, емотивног дела ове приче. Шта за вас значе пресуде којима је потврђено да је ваша смена с места директора СОЦ „Никола Тесла” била незаконита, као и да су кривичне пријаве поднете против вас биле неосноване, те су из тог разлога одбачене?
- Своју смену са места директора СОЦ „Никола Тесла” доживела сам као огромну неправду. Од првог тренутка сам знала да ту нема стручних аргумената, већ да је све политички мотивисано, поготово јер се све дешавало непосредно пред изборе 2024. године. Мислим да је процена мојих политичких противника била да ће мојим уклањањем ослабити подршку коју сам имала и тако осигурати победу на изборима. Цела ситуација је била врло мучна и понижавајућа.
После смене наставила сам да радим као ноћни дежурни у женском ђачком дому, у оквиру установе у којој сам до тада била директор, и покушала сам да се склоним из целе приче, делом да бих заштитила себе, а делом јер сам схватила да многи људи, из страха за сопствену егзистенцију, неће смети ни да ми приђу. Међутим, притисци нису престајали. Зато сам искористила законско право да покушам да заштитим своје име, интегритет и професионални углед. Поднела сам тужбу Суду рада, јер сам била уверена да је мој опозив био незаконит, не само због недостатка образложења, већ и због начина на који је читав поступак спроведен.
Родитељи и ученици вас, очигледно, нису заборавили?
- На томе сам им бескрајно захвална. На дан седнице о мом опозиву предато је скоро 300 потписа ученика и родитеља који су изразили своју подршку мени. Ако знате да гимназија има око 350 ученика, онда је јасно колико је та подршка била велика. Посебно су ме гануле реакције ученика на прославама предаје пантљика последњих година. И 2024. и 2025. године добила сам такве овације да ме и сада подилази језа кад о томе говорим. То су ствари које не могу да се режирају, нити купе. И данас до мене долазе поруке да се поједини људи са сетом сећају тог периода када сам ја била директор. То ми много значи.
ОДЛАЗАК БЕЗ „ЗБОГОМ“
Колико вас је погодило то што су вам неки људи окренули леђа?
- То је можда било и најтеже. Стално сам се преиспитивала: где сам погрешила, зашто ми је неко коме сам веровала окренуо леђа. Увек сам веровала да је оно што је створено у „Тесли” резултат заједничког рада свих нас и зато ми је било јако тешко када сам након последњег радног дана напустила зграду у којој сам провела практично читав живот. У ту школу идем од 1966. године – прво као дете, касније као ученик, педагог и директор. Моја мајка је тамо радила. За ту зграду сам везана емотивно и било је болно што сам из ње отишла, а да ми готово нико није рекао ни „збогом”. Ипак, дубоко верујем да ће време показати да је период док сам била директор био период развоја Српског образовног центра „Никола Тесла”.
Шта вам онда додатно доносе ове пресуде?
- То је огромна правна сатисфакција. Али није реч само о праву и правди, него о моралној, етичкој и стручној победи. Многи су ме критиковали што сам тужила школу. Говорили су: „Види је, стално прича о школи, а сада је тужила школу.” Међутим, ја нисам тужила школу као институцију коју волим, него сам се борила да заштитим своје име и резултате свог рада. Више пута сам рекла да нико нема право да ми одузме могућност да очистим своје презиме. Породица Ластић је дуги низ година присутна у српској заједници у Мађарској и спада међу најугледније и некада веома бројне српске породице. Довољно је поменути мог оца Војислава Ластића, који је био председник клуба и председник Српске самоуправе у Чобанцу, затим Љубомира и Радомира Ластића, као и недавно преминулу Марију Ластић, која је имала значајну улогу у нашем школству. И због својих предака сам осећала моралну обавезу да овај поступак доведем до краја. Било ми је важно да суд потврди да је мој опозив био противзаконит и да нисам починила никакво кривично дело, ништа од онога што ми је стављано на терет. Те пресуде су, у суштини, скинуле љагу са мог имена и са презимена моје породице.
МОРАЛНА МОТИВАЦИЈА ЗА МОГУЋЕ ТУЖБЕ
Најавили сте и могућност нових тужби?
- Да, размотрићу с правницима могућност покретања правних поступака против особа које су ме лажно оптуживале, клеветале и повређивале моја људска права. Имена оних који су у томе учествовали добро су позната јавности. И ту желим одмах јасно да кажем: немам никакву материјалну мотивацију, него искључиво моралну.
То је сигурно важно и људима који су вас подржали?
- Наравно. Важно је и њима, а и онима који су можда били само посматрачи и који су помислили: „Ако је само десет одсто од овога истина, и то је страшно.” Сада постоје правоснажне судске одлуке које показују да ништа од тих клевета није било истинито. Гебелсовско понављање лажних оптужби није прошло. Потрудићемо се да та документа, уз заштиту личних података, буду доступна јавности.
Данас сте председница Самоуправе Срба у Мађарској. Како у таквој ситуацијипомирити потребу за правном и моралном сатисфакцијом са потребом за сарадњом у заједници?
- Мислим да српска заједница у целини није подељена. Подељен је један мањи, али гласнији и политички активнији део наших људи. Често наглашавам да петнаест људи у Скупштини нису српска заједница. Скупштина има, изнад свега и пре свега, одговорност да обезбеди функционисање наших школа и осталих институција, јер од тога зависи будућност наше заједнице, а и егзистенција великог броја породица.
Без обзира на све што се десило, ја сам више пута рекла да имам вољу за сарадњу са свима и за нормализацију односа. Али помирење је могуће само ако постоји добра воља са обе стране. И ми и наши политички противници треба да будемо свесни да је политика врло променљива ствар. Није добро ако сте максимално негативно настројени према некоме, јер већ сутра вам тај човек може бити потребан за решавање важних питања у интересу заједнице.
Српска заједница у Мађарској није бројна, али у њој има доста талентованих и успешних људи. Неки од тих способних људи, међутим, избегавају да се укључе у наш јавни живот, управо због те свађалачке, негативне атмосфере. Како то променити?
- Апсолутно сте у праву. И сама сам се суочила са тим да многи успешни, образовани и способни људи не желе да се укључе у наш јавни живот, јер не желе да буду део оваквих сукоба и тензија. Зато је важно да се атмосфера смири и да следећи избори не буду доживљавани као питање живота или смрти. Чак и када више не желите сарадњу са неким, не смете тог човека да понизите или да покушате да га уништите. То није морално исправно, а није ни добро за функционисање заједнице на дуги рок.
Разговор водио: Милан Степанов