Неки призори, наизглед потпуно безначајни и сасвим обични, имају моћ да остану у човеку и дуже или краће време живе у њему, без нарочитог разлога. То су они који по нашим мерилима не заслужују да буду запамћени, па чак ни примећени, а то се ипак догоди. Kада нам се врате, почнемо да увиђамо да такве детаље не памтимо због њих самих, већ због порука које нам живот преко њих шаље, својим језиком.
Мики је и данас, као и увек током шетње, лајао на псе веће од себе, док је пролазећи поред мањих био потпуно миран. Његов лавеж у тим приликама личи на ону врсту галаме која означава позив на велику борбу, у којој победник мора бити само један. Kрај нас је, тротоаром, пролазио велики, бели самојед, без журбе и љутње, тек овлаш бацајући поглед према мом љубимцу, који је тог тренутка личио на омању лајаву и прождрљиву звер, у фази напада.
Самојед је, међутим, мирно скренуо поглед и продужио даље са својим власником, док му се раскошно поларно крзно елегантно њихало у складу са његовим поносним држањем и гиздавим ходом. Прошао је, једва приметивши да на само метар или два од њега један мали напасник покушава да му лавежом, чија јачина далеко превазилази његову праву снагу и моћ, докаже да би требало да га се чува.
Ова Микијева навика, коју има и већина других мањих паса приликом сусрета са онима импозантне величине, подсетила ме је да и међу људима често виђам сличне сцене. Човеку, по правилу много треба да схвати да највеће битке не води са светом, него са собом. Док је млад, мисли да се живот састоји од освајања, нечијег поштовања или дивљења и од његовог места међу људима. Верује да мора да буде виђен, признат, потврђен, па често говори више него што је потребно, обећава више него што може, показује више него што поседује... И све то чини управо зато што дубоко у себи осећа неку пукотину коју на тај начин покушава да затвори.
Неки људи имају потребу да непрестано објашњавају себе и да свакој новој особи коју сретну изнова доказују да вреде. Говоре о својим успесима, звањима, победама и, што их дуже слушаш, све ти се више чини да испод свих тих речи стоји нека тиха бојазан коју ни сами себи не желе да признају.
Човек, као и пас, ретко подиже глас када је миран. То најчешће чини када се плаши да није довољно важан, довољно вољен или довољно велики. Плаши се да ће неко други бити бољи, мудрији, успешнији и тада почиње оно његово “људско лајање”, каткад кроз вику и љутњу, а каткад кроз хвалисање, подсмех или необичну потребу да сваку туђу срећу умањи, како би његова изгледала већа.
Има људи који читав живот проведу у тој борби. Уморе и себе и друге, покушавајући да буду виши, јачи или важнији него што јесу. Притом не примећују да их не исцрпљује живот, него управо њихово стално доказивање.
Видео сам, такође, и оне друге, које човек понекад једва примети. Уђу тихо међу људе и не покушавају да простор око себе освоје на начин на који то чине они први. Не прекидају туђе реченице, не расправљају се око ситница, нити траже да њихова буде последња. Али, крај њих у нас улази неко необично осећање мира, јер нам се чини као да су одавно завршили разговоре које други још воде са собом.
Мислим да такви људи знају ону једноставну ствар, коју већина научи касно, или јој то не успе никада: планина никоме не говори да је висока; река никога не убеђује да је дубока; горостасно дрво не тражи похвалу за свој хлад… Све што је истински вредно, стоји пред нама сасвим мирно, у некој својој, сигурној мери.
Човеку је, изгледа, дато да сазри онога дана када први пут прећути нешто што је раније једва чекао да каже. Он би и сада имао одговор на то, али схвата да не заслужује свака реч да буде изговорена, да није свака увреда позив на сукоб, нити је свака расправа битка коју треба водити, а још мање добити.
Мудри знају да има тренутака када човек престане да се бори да буде велики пред другима и почне да жели само да буде миран пред собом, а то није мала ствар. Највећи људи носе у себи ту тиху помиреност, али она нема везе са хладном и празном тишином уморних људи. Тишина великих је топла и говори о томе како су једном погледали у очи своје страхове, слабости и поразе, па више немају потребу да од њих беже.
Зато се, можда, онај велики пас није ни осврнуо на Микијев лавеж. Свакако га је чуо, али он добро зна да није свака бука довољан разлог да се крај ње зауставиш.