После шеснаест година владавине Виктора Орбана, током којих је мађарски образовни систем постао један од најцентрализованијих у Европи, нова влада Петера Мађара најављује постепену, али корениту промену приступа. Иако је прерано говорити о потпуној реконструкцији школства, већ сада је јасно да нова власт жели да ублажи идеолошки карактер образовне политике, врати део аутономије школама и приближи мађарски систем европским образовним трендовима.
Симболички и политички најважнији сигнал представља избор Јудит Ланерт за министарку образовања. Реч је о социолошкињи и експерту за образовање која је годинама критиковала претерану централизацију, бирократизацију и политизацију школа. Њено именовање многи тумаче као поруку да ће нова власт покушати да реформише модел у којем је школа била не само образовна, већ и идеолошка институција.
То, међутим, не значи да Мађарска улази у период радикалне либералне реформе. Петер Мађар није политичар западноевропске левице, и зна да значајан део његових бирача долази из некадашњег конзервативног табора.
Највидљивије промене вероватно ће се односити на наставне планове. Током Орбанове ере уџбеници су добили снажан национално-патриотски тон, уз наглашену улогу традиционалних вредности, хришћанског наслеђа и националног идентитета. Нова власт ће вероватно покушати да ублажи тај приступ, уведе слободан избор уџбеника, више критичког мишљења, савремених друштвених тема и дигиталних компетенција, као и модернију грађанску наставу.
Посебно осетљиво питање биће однос према ЛГБТ темама у школама. Мало је вероватно да ће нова влада ићи у правцу агресивне „woke“ политике, како то представљају десничарски медији, али је готово сигурно да ће доћи до ублажавања рестрикција уведених последњих година. То значи да би теме различитих идентитета, толеранције, антидискриминације и менталног здравља могле постепено да се врате у образовни простор, мада вероватно у умереном облику.
Истовремено, очекује се и ревизија читавог система управљања школама. Директори би могли добити већу самосталност, а наставници више простора у избору метода рада. У пракси, то би значило делимично слабљење система централне контроле који је годинама функционисао преко државног школског центра КЛИК.
Једна од тема о којој се већ спекулише јесте и могуће смањење броја часова физичког васпитања. Свакодневно физичко, уведено у време Фидеса, било је једна од ретких реформи коју су подржавали и многи ван владајућег табора. Критичари су указивали на преоптерећеност ученика и недостатак инфраструктуре, али је сама идеја редовног кретања деце имала несумњиве здравствене предности.
У земљи у којој гојазност, лоше држање, зависност од екрана и психофизички проблеми код младих постају све озбиљнији, евентуално смањење физичког васпитања носило би и одређене ризике. Реалнији би можда био покушај модернизације тог предмета – више рекреативног спорта, пливања и активности на отвореном – уместо простог смањивања броја часова.
Када је реч о мањинском и верском школству, не очекују се драматични резови. Систем националних мањинских самоуправа у Мађарској дубоко је институционализован и има снажну правну заштиту. Мало је вероватно да би нова власт ризиковала сукоб са мањинама или црквама, посебно у тренутку када покушава да изгради стабилан центристички имиџ.
Ипак, могуће су промене у начину финансирања и контроле. Више транспарентности, строжи надзор над трошењем средстава и професионализација управљања могли би постати нови стандарди. То би могло погодити институције (и поједине особе које се крију иза њих), које су годинама функционисале кроз политичке и личне мреже блиске претходној власти.
Милан Степанов