Још у мраку, пре него што би сунце огрејало дешчанске улице и поља, омладина се окупљала испред цркве. Девојке су у рукама носиле тек исплетене венце од свежег пролећног биља, момци су пристизали на коњима, бициклима, моторима или у фијакерима, а читаво село полако се будило уз жамор, песму и звона за јутарњу литургију. Тако је некада у Дески изгледао Ђурђевски уранак – један од најлепших и најживљих обичаја српске заједнице, који је Ђурђевдан чинио много више од празника.

Ђурђевдан се у народу одувек сматрао првим правим даном пролећа и празником који је означавао нови почетак у природи, пољопривреди и животу људи. Како је испричао Кристифор Брцан, управо се на овај дан први пут терала стока на пашу, приносило се јагње и окретало на ражњу, а домаћини су почињали сетву кукуруза и друге пролећне радове.

Посебно место у овом празнику имали су млади. У раним јутарњим часовима одлазило се у оближњу шуму, где су се после литургије настављали песма, игра и дружење. Девојке су плеле венце и стављале их момцима на шешире, а тај мали знак пажње често је носио и много дубље значење. Говорило се да понеки венац није био само украс, већ почетак нове љубавне приче, а понеки већ и свадбу на јесен.

Иако је време многе старе обичаје потиснуло у заборав, у Дески жеља да се сачува сопствени идентитет никада није нестала. Управо зато је 2001. године, после дугог прекида, Ђурђевски уранак поново оживљен. Како се присећа Кристифор Брцан, то је био готово изворни облик некадашњег обичаја.

„Био је то већ готово заборављен обичај, као и многи други које смо покушали да обновимо. Те 2001. године имали смо прави, оригинални уранак. Рано ујутру омладина се окупила, неко је довео коње, обукли смо ношње, исплели венце и кренули у оближњу шуму. Тамо је одржана литургија, а извели смо и кореографију ”Ђурђевски уранак”, која управо приказује обичаје из тог времена. Ишло се са литијама и све је заиста изгледало онако како је некада било”, испричао је Брцан.

После тога, обичај је наставио да живи у нешто скромнијем облику, али са истом жељом да се дух Ђурђевдана пренесе новим генерацијама.

Тако је било и овог Ђурђевдана. Деца из српског забавишта и школе, обучена у народне ношње, кренула су у свечану поворку дешчанским улицама, враћајући бар на тренутак дух некадашњих уранака. Иако се данас више не полази пре свитања нити се иде у шуму као некада, радост и узбуђење окупљених показали су да обичај и даље живи. Мештани су излазили испред својих кућа, поздрављали децу, застајали да их фотографишу и са осмехом испраћали поворку која је у село унела празничну топлину и дух старих времена.

У дворишту завичајне куће уследило је освећење венаца и зеленила, а потом и кратак програм школараца који су песмом посвећеном Светом Ђорђу улепшали празнично окупљање. На крају су деца заједно плела венце од врбе и пролећног биља, учећи кроз игру и дружење обичаје својих предака. Можда је неко тог дана баш својој симпатији исплео и на главу ставио венац, као некада давно, када су такви мали знаци пажње често били почетак великих љубавних прича.

Сања Симулов