У Мађарском културном центру "Collegium Hungaricum" у Београду, 5. маја, одржана је промоција романа „Мост од папира Миклоша Раднотија” ауторке Летице Миловановић. Вече, приређено у оквиру Читалачког клуба овог културног центра, било је посвећено мађарском песнику чији су живот, поезија и трагична судбина дубоко повезани и са борским крајем. О књизи и Раднотијевом наслеђу разговарало се пред београдском публиком, а посебан тон сусрету дао је глумац Александар Дунић читањем одабраних одломака.
Поводом 117 година од рођења Миклоша Раднотија, једног од најзначајнијих мађарских песника 20. века, у Мађарском културном центру "Collegium Hungaricum" у Београду одржано је књижевно вече посвећено његовом животу, поезији и страдању. Том приликом представљен је роман „Мост од папира Миклоша Раднотија” ауторке Летице Миловановић, књижевнице из Бора, града који има посебно место у последњем поглављу песникове биографије.
Ово вече било је и први сусрет Читалачког клуба Collegium Hungaricum у Београду, који је свој рад започео управо програмом посвећеним Раднотију. Промоцију је модерирао Никола Дуњић, док је специјални гост био глумац Александар Дунић, који је читањем одломака и стихова публици приближио свет песника чија је реч преживела једно од најмрачнијих раздобља европске историје.
Миклош Радноти рођен је 5. маја 1909. године у Будимпешти. У мађарској књижевности остао је упамћен као песник изузетне лирске снаге, али и као једна од трагичних жртава Другог светског рата. Последње месеце живота провео је као присилни радник, између осталог и у логорима у околини Бора, што ову тему посебно приближава српском простору и његовој историјској меморији.
Управо та веза са борским крајем била је један од разлога због којих се Летица Миловановић окренула Раднотијевој судбини. Како је истакла за Српске недељне новине, идеја за роман настала је из дуготрајног сусрета са његовом поезијом: „Његови стихови су у мени оставили утисак нечега што није само књижевност, већ тихо, а снажно сведочанство. Истовремено, као житељка града у ком је провео последње месеце свог живота, осетила сам и извесну врсту одговорности да се његов лик и страдање не препусте забораву. У једном тренутку јавила се потреба да тај глас добије шири, прозни облик али не да буде објашњен, већ да се кроз причу поново проживи”, каже ауторка.
Највише ју је, додаје, привукла Раднотијева унутрашња снага и чињеница да није престао да пише ни у најтежим околностима: „Та истрајност у поезији, упркос свему, за мене је била дубоко људска и потресна. Посебан значај има и то што је део својих последњих месеци провео у борском крају. Тај простор је за мене постао више од географије, место где се укрштају историја, страдање и лична тишина, што је снажно утицало на атмосферу романа”, истакла је Летица Миловановић.
Роман је, према њеним речима, настајао као спој истраживања и књижевног уласка у једну трагичну биографију. Историјска грађа била је неопходан ослонац, али не и крајњи циљ.
„Више од реконструкције чињеница, занимало ме је да пронађем тон који ће бити веран човеку и том времену те да се прича осветли изнутра, кроз емоцију, тишину и реч”, наглашава ауторка.
У саопштењу Мађарског културног центра "Collegium Hungaricum" у Београду наведено је да је публика, уз приче о песнику, љубави и страдању, имала прилику да се поново упозна са великаном мађарске књижевности. Управо у том сусрету српског и мађарског културног простора, Раднотијева поезија добија још један слој читања, као сведочанство које припада мађарској књижевности, али и заједничком европском памћењу.
Књига „Мост од папира Миклоша Раднотија” тако отвара простор за ново читање Раднотијевог дела у српском културном контексту и то не само као приче о страдању, већ и као подсећања на снагу песничке речи која преживљава и онда када је људски живот насилно прекинут.
Владимир Владо Марковић
Фотографије: Collegium Hungaricum Beograd