Проблем настаје када особа толико енергије улаже у слику коју приказује другима да постепено губи контакт са својим стварним емоцијама, потребама и идентитетом. Тада споља може да делује успешно и самоуверено, док се изнутра осећа нестабилно и празно.
Друштвене мреже су у великој мери промениле начин на који људи доживљавају себе, друге и сопствену вредност. Човек данашњице више није изложен само мишљењу породице, пријатеља или непосредног окружења, већ и непрекидној процени великог броја других људи. У таквом простору, пажња постаје својеврсна психолошка валута, а потреба да будемо примећени и потврђени све је израженија.
Управо зато савремено друштво све чешће показује особине које психологија повезује са нарцизмом. Тај појам не значи једноставно „волети себе“, како се често погрешно тумачи. У психолошком смислу, нарцисоидна структура личности подразумева претерану усмереност на сопствену слику, сталну потребу за потврдом и тешкоћу да особа своју вредност осећа стабилно, без дивљења других људи. И управо се иза спољашње самоуверености често крије веома крхко самопоштовање.
Друштвене мреже додатно појачавају такве обрасце. Број лајкова, прегледа и пратилаца постаје мерило вредности, успеха и прихваћености. Што је садржај упечатљивији, провокативнији или више усмерен на самопромоцију, то привлачи већу пажњу. На тај начин се нарцистички обрасци понашања не само прихватају, већ и награђују.
Проблем постаје озбиљан када такви модели размишљања почну да утичу на развој младих људи. Адолесценција је период у коме се формира идентитет и млади тада траже узоре и кроз њих граде слику о томе шта значи бити успешан, пожељан или вредан. Међутим, на друштвеним мрежама често доминирају садржаји засновани на идеализованој слици живота, физичком изгледу, статусу и потреби да се стално буде у центру пажње. Временом млади почињу да верују да је важније како изгледају другима него како се заиста осећају.
Ту настаје озбиљан психолошки проблем, јер идентитет почиње да се гради споља, кроз реакције околине, уместо изнутра. Једна од најчешћих последица јесте анксиозност. Особа постаје превише осетљива на мишљење других и стално проверава како је доживљена. Поређење са идеализованим приказима туђих живота ствара осећај да никада није довољно добра, успешна или привлачна.
Честа последица је и депресивност. Kада човек своју вредност заснива искључиво на спољним реакцијама, лако долази до осећаја празнине и безвредности, посебно када пажња изостане. У пракси све чешће се виђају млади људи који имају велики број дигиталних контаката, али истовремено осећају усамљеност и емоционалну изолацију.
Примећује се и слабљење емпатије. Дуготрајна фокусираност на сопствену презентацију може да смањи способност да особа истински разуме емоције других људи. Односи тада постају површни и засновани више на утиску него на стварној блискости. Kод многих се развија и емоционална нестабилност и критика се тешко подноси, јер директно погађа осећај личне вредности. Због тога су честе импулсивне реакције, фрустрација, агресивна комуникација или повлачење из односа.
Посебан проблем представља зависност од друштвених мрежа. Психолошки механизам иза лајкова и нотификација активира центре награде у мозгу, због чега особа стално тражи нову потврду и пажњу. Временом се тако смањује способност да човек буде миран без спољне стимулације.
У психотерапији се често говори о разлици између аутентичног и „презентованог“ селфа. Проблем настаје када особа толико енергије улаже у слику коју приказује другима да постепено губи контакт са својим стварним емоцијама, потребама и идентитетом. Тада споља може да делује успешно и самоуверено, док се изнутра осећа нестабилно и празно.
Борба против овог проблема не подразумева одбацивање технологије, већ развој психолошке свести. Младе треба учити да друштвене мреже приказују само уређену и често идеализовану верзију стварности. Потребно је развијати стабилно самопоштовање које не зависи од броја пратилаца, изгледа или туђе потврде и подстицати емоционалну писменост, емпатију и способност за развијање стварних односа. Здрав идентитет не настаје из потребе да човек стално буде виђен, већ из способности да реално упознаје себе и прихвати сопствене несавршености.