У Осијеку, четвртом по величини хрватском граду, према подацима Српског народног вијећа је допочетка рата деведесетих година прошлог века, живело око 16.000 Срба, док их је сада тек нешто више од 4.000. Српски културни центар, који је своја врата за публику отворио пре годину и по дана, Српско културно друштво „Просвјета” и српска православна црквена општина су данас главни носиоци културног, духовног и верског идентитета наших сународника који овде живе.

Вељко Максић, координатор програма у Српском културном центру каже да је зграда саграђена на земљишту Српске православне цркве, где је некада био стари парохијски дом, и да је завршена 2024, али да је пуна активност почела 2025.

„Гледамо да задовољимо потребе свих људи који показују интерес за културна дешавања, тако да смо до сада организовали разне догађаје: концерте традиционалне и рок музике, предавања, пројекције филмова, разне радионице, од златовеза до израде парфема, изложбе. Настојимо да наш културни центар не буде гето, него да буде отворен, да буде место сусрета, повезивања и размењивања идеја. Ми стварамо публику. Људе још увек навикавамо на то да се овде нешто дешава. Као и све културне иституције проблем нам је како привући публику, која је најчешће зрелих година, али нам је циљ да укључимо и што више младих. Битно нам је да се добар глас о културном центру шири и то нам је најбоља реклама, јер ко год је дошао, имао је потребу и да се врати. Тако се проноси и наш добар глас, да је овде лепа атмосфера и не своди се само на догађаје, него је битно и да се након програма остане уз угодан разговор, дружење што људе и привлачи”, каже господин Максић.

СВЕ ТЕЖЕ ЈЕ ОСТАТИ ПРАВОСЛАВНИ СРБИН

„У пракси се показало да су људи који су остали под окриљем цркве успели да сачувају свој национални идентитет. Нажалост, данас је много наших сународника, односно бивших сународника, који су се једноставно одродили од изворног бића сплетом разних историјских околности. То је једним делом последица атеизације, оног периода социјализма кад су Срби често пута радије били Југословени него православни Срби, док је већина народа са ових простора остала оно што кроз историју и јесте била. Последице тога ми овде данас итекако трпимо и сведоци смо тога. Са друге стране имамо добар повод за оптимизам, јер видимо да све више наших људи схвата колико је важно припадати цркви и колико је битно да будемо оно што јесмо, никако оно што нисмо и не можемо бити. Дакле, да чувамо своју веру, језик, писмо, културу, обичаје, традицију, јер је то у ствари оно што нас чини православним Србима”, рекао нам је отац Александар Ђурановић.

Припадници српске заједнице се окупљају и у просторијама Српског културног  друштва „Просвјета”, које такође брине о чувању језика и културне баштине. Осијечка „Просвјета” је један од првих пододбора у Хрватској, који ради још од 1945. године. Тај континуитет је до сада два пута прекидан, потом поново успостављан, а данас је највећи проблем опадање броја Срба у граду, истиче Зденко Чикара, председник пододбора.

„Наш рад финансира Савет за националне мањине Републике Хрватске. Деловање базирамо на организацији програма где смо ми домаћини, било да су они у нашим или просторијама културног центра, на којима наступају чланови мешовитог хора, књижевне секције. Годишње у просеку имамо четири ликовне изложбе, разна предавања, књижевне промоције, итд. Ми смо једини пододбор, од укупно 64 у Хрватској, који има сопствени простор. То је један стан величине 73 квадрата у згради старој стотињак година, али смо у њему свој на своме, што такође нешто значи. Део програма можемо тамо да реализујемо, док веће програме сада радимо у Српском културном центру, јер тамо имамо пуно адекватнији простор од нашег, који је пуно скромнији.”

Преко пута Српског културног центра уздиже се велелепно здање српске православне цркве Успења Пресвете Богородице. Црквена општина у сарадњи са српским установама културе улаже велике напоре да се духовно јединство српске националне мањине обнови и сачува. О томе нарочито брине осјечки парох о. Александар Ђурановић.

Према његовим речима, прва црква српске православне заједнице подигнута је 1705. године од дрвета, али је врло брзо, већ 1719. године замењена црквом од тврдог материјала. Међутим, све већи број Срба који је насељавао јужне делове Угарске, Славоније, а посебно града Осијека и једно време боравак српског патријарха Арсенија Четвртог Јовановића Шакабенте у Осијеку, допринели су да се већ у периоду од 1743. до 1750. подигне монументална барокна Саборна црква Успења Пресвете Богородице. Та црква је грађена по узору на српску православну цркву у будимском Табану, а осветио је епископ пакрачко-славонски и осјечко-пољски Софроније Јовановић. Можемо рећи да је била једна од најмонументалнијих, најлепших и најраскошнијих цркава на нашем простору. Нажалост, од те барокне цркве до данас ништа није сачувано. Порушена је током Другог светског рата методом „циглу по циглу”, јер се није могла минирати због оближњих кућа и зграда. Оно што је преживело Други светски рат, отуђено је 1992. када је црква поново оскрнављена, опљачкана, а сачувани делови барокног иконостаса нажалост нису преживели сукоб приликом распада социјалистичке Југославије.

Садашња црква је грађена од 1966. до 1979. на темељима старе барокне богомоље. Саграђена у српско-византијском стилу, тако што нам је црквена општина у Бирмингему даровала свој пројекат архитекте Драгомира Тадића из Београда. Црква у Бирмингему посвећена је Светом цару Лазару и управо из тог разлога се често пута у незваничним круговима наша црква назива и славонска Лазарица.

У склопу парохије ради и Српска женска добротворна задруга, активан је и црквени хор, који је редован на свим богослужењима, а од пре десет година се изводе часови  српског језика и веронауке, за ученике основних и средњих школа.

„Имамо око 400 породица које су активне у црквеној општини и видимо да се тај број полако повећава, те да се свакодневно, ако тако могу да кажем, људи ослобађају тог страха који је остао из деведесетих година, када се није било лако изјаснити као православни Србин у Осијеку. Процес обнове парохијског центра у Осијеку покренут је још пре две деценије и још увек није завршен, истиче наш саговорник. Поред Српског културног центра подигнутог на месту старог парохијског дома, у току је улепшавање Саборног храма, а ускоро треба да почну радови на обнови најстаријег објекта наше парохије, зграде прве српске вроисповедне школе из 1773. где је планиран музеј, библиотека, архива и други пратећи простори”, закључује отац Ђурановић у разговору за наш лист.  

Снежана Миливојевић