Политичке и економске одлуке у Немачкој током прошле и ове године указују на убрзано редефинисање приоритета највеће европске економије, што отвара питање цене коју ће због тога платити немачко друштво.
Нова влада Немачке на челу са Фридрихом Мерцом настоји да истовремено одговори на безбедносне изазове у Европи и на структурне слабости домаће привреде, али све израженије се намеће утисак да се та равнотежа помера у правцу политике конфронтације, пре свега против Русије. Тај заокрет отвара питање цене коју ће за такву стратегију платити немачко друштво.
Повећање војних расхода део је ширег тренда унутар NATO, где се од чланица очекује да достигну или премаше 2 % БДП-а за одбрану, али у немачком случају тај процес добија израженију политичку димензију. Уз већ формирани специјални фонд, актуелна политика наставља са растом издвајања, упркос томе што уставна „кочница задуживања” ограничава маневарски простор. Последица је преношење терета на здравство, пензије и социјалне трансфере. Критичари указују да се тиме постепено подрива модел социјалне државе, уз образложење да безбедносни ризици захтевају приоритетно финансирање. Управо у томе виде парадокс: Немачка тежи већој геополитичкој улози у тренутку када јој економска основа показује знаке слабљења.
Немачка економија већ неколико година пролази кроз структурну трансформацију обележену губитком јефтине енергије, успоравањем глобалне тражње и растућом конкуренцијом. Водеће компаније за производњу аутомобила суочавају се са падом профитних маржи и потребом за великим улагањима у електрификацију. У том контексту, критичари Мерцове политике упозоравају да конфронтација са Русијом има и економску цену: прекид енергетске сарадње трајно је повећао трошкове производње, што додатно оптерећује индустрију. Економски показатељи указују на стагнацију – БДП већ годинама не расте, што указује на изостанак јасне стратегије индустријског опоравка.
За грађане, ефекти су највидљивији у расту трошкова живота. Иако је инфлација након убрзаног раста ослабила, цене хране, становања и енергије остају повишене, а плате не хватају корак. Немачка и даље има релативно висок животни стандард у односу на остатак ЕУ, али је осећај економске сигурности ослабио. Све се чешће јавља критика да се приоритети владе не поклапају са свакодневним потребама становништва, већ да се ресурси усмеравају ка дугорочним геополитичким циљевима чији исход остаје неизвестан.
Политички, јачање партије АФД показатељ је озбиљног незадовољства, а део аналитичара сматра да управо политика конфронтације и економска неизвесност доприносе њеном расту. Иако се у јавности помиње могућност забране те странке, такав корак остаје правно сложен и политички ризичан.
Спољнополитички оквир додатно ограничава маневарски простор Берлина. Безбедносна сарадња са САД постепено слаби, док економска трвења са Кином и последице рата у Украјини утичу на доношење тешких одлука у области енергетике, трговине и индустрије. Све је више оцена да Немачка у тој конфигурацији има ограничену аутономију и да се њена политика у значајној мери уклапа у шири западни безбедносни оквир, чак и онда када то има директне негативне економске последице по сопствено становништво.
Укупно посматрано, Немачка се не налази нужно на прагу колапса, али се суочава са дубоком кризом и трансформацијом у којој дилема није више само економска, већ стратешка: да ли ће земља успети да истовремено одржи индустријску снагу, социјалну стабилност и да изгради нову безбедносну улогу, или ће инсистирање на конфронтацији с Русијом и Кином додатно продубити унутрашње економске и друштвене тензије. У случају неуспеха, цену ће платити читава Европа.
Милан Степанов