О пожару у Ловри, на Чепелском острву, који се десио 17. (30. августа) 1893, писали су и српски и мађарски медији, држећи тему дуго у жижи јавности, иако многи читаоци нису тачно ни знали где се Ловра налази.
Тадашња штампа није била само преносилац информација, већ је имала много ширу улогу, деловала је као организатор и покретач хуманитарних акција. На неки начин, новине су обављале функцију коју данас имају друштвене мреже: повезивале су људе, шириле вест и подстицале на конкретно деловање.
Српски медији су писали: „Страшна несрећа задесила је село Ловру у Угарској где је пожар за кратко време прогутао више домова и оставио многе породице без крова и хлеба. Браћо, Срби, не оставимо пострадале без помоћи, ко колико може, нека приложи, да се несрећним барем најнужније прибави.”
Помоћ је била регионалног, али и националног карактера. Највише су се ангажовали градови у којима су ови листови имали седиште и који су били центри образовног српског грађанства, трговаца и интелектуалаца. На примеру овог догађаја јасно се виде механизми друштвене солидарности у 19. веку. Иако без савремених технологија, људи су били повезани снажним осећајем припадности и међусобне бриге.
„Чисто српско село од 120 кућа и 650 душа, на Чепелском острву, Ловру, постигла је 17. августа ове године, велика несрећа. Непознатим случајем појави се тога дана ватра у кући сеоског кнеза и како је дувао онда јак ветар изгори за час 80 кућа са свим стајама, покућеством и свом прибраном летином, те је тако остало око 500 српских православних душа без игде ичега, са дечицом, да чека тешку и опаку зиму. Милосрђе српско не треба да допусти, да ови јадници код нас живих помру од зиме и глади. Прву помоћ су им пружили оближња браћа Мађари, а ми ваља да пружимо и свој дар невољној браћи.” Пише „Женски свет”, лист добротворних задруга Српкиња (Нови Сад, 1. септембар 1893. год. VIII, бр. 9)
Текстови о овом догађају су будили емоције у народу и стварали осећај дужности да се помогне „својима”, ма где они били.
„Застава”, један од најзначајнијих српских листoва у 19. и почетком 20. века, у своје време је снажно утицао на мњење и представљао образац народног гласила, такође се ангажовао око прикупљања прилога за пострадале Ловране. У септембру 1893, у „Застави” је објављен подужи списак управа манастира фрушкогорских, као и имена приложника из Новог Сада, Ирига, Инђије, Хопова, Крушедола, Буђановаца, Ботоша, Руме, Сомбора... Међу именима су припадници свих народа и народности. Бележен је сваки приложени новчић.
„Браник” пише о овом догађају: „Чисто српско село које се налази у мору туђинштине, снашла је грдна несрећа. Скоро цело село је изгорело. Несрећа која се мора коснути сваког српског срца које има осећај за невољу и јад. Без много речи у препоруку јер држимо да многе речи овде и не треба, позивамо и молимо у име пострадалих наше сународнике да потпомогну олакшати бољу невољних. 'Браник' ће радо примити сваки и најмањи дарак на горњу цељ, квитизираће их јавно прилоге упућујући на администрацију” („Браник”, август 1893, бр. 100). Исти лист је у броју 144 објавио: „У име пострадалих погорелаца родољубивим приложницима, најтоплију благодарност упућују мештани Ловре.”
После текста у „Бранику”, текст апела за помоћ је, такође, срочио и очевидац, монах Сергије Шакрак Нинић:
„Милосрдни и племенити народе српски! Помози колико можеш, ради имена Божијег и ради имена и образа српскога својој браћи која су ужасно пострадала. Они су спали сад на туђи залогај хлеба па пружи му, милосрдни брате, у просјачке руке бар српски залогај да га не мора само из несрпске руке ишчекивати и са плачем трошити. Тешко свуда своме без својега! Овај сиромашни народ ловрански, који је тамо у мору туђинштине ужасно страдао треба да осети и братскога и српскога милосрђа, треба у невољи да добије помоћи и на братске српске руке. Та братска помоћ из далека слађа ће бити и утешнија овим страдалницима него блиска прва помоћ из туђинске руке. Ако овим српским невољницима срце пуца од жалости што су остали просјаци, твоје срце Србине брате треба да буде милосрдно те да помогне несретном брату који у невољи твоје помоћи тражи. Тебе још већма мора да заболе она црна несрећа Срба ловранских, јер оно је крв од твоје крви и кост од твоје кости. Па кад нема у близини никога свога да му помогне, помогни му ти Србине брате, Бога ради – ма из даљине, помози оном несретном српском народу, па ће и теби Бог помоћи!”
Људи су помагали колико је ко могао, од општинског кнеза, свештеника, учитеља, трговца, ратара... Из броја у број, како се информација ширила, појављивала су се нова имена дародаваца. Слала се помоћ и у намирницама, одећи и обући. Око организације су понајвише биле укључене Црквене општине Карловачке митрополије, али и многа мађарска села и градови.
Имамо један запис о посети родном месту јеромонаха, патријаршијског синђела Сергија Шакрака Нинића (1860-1893), уредника црквеног листа Карловачке митрополије „Српски сион” (1892-1893) и члана књижевног одбора Матице српске. Он је био у посети родитељима те се задесио као сведок пожара. Његов последњи текст био је управо о овом догађају где пише и позив за народ у коме вапи за помоћ пострадaлом селу. Недуго потом, у септембру 1893. у својој 34. години умире овај знаменити Ловранин у манастиру Хопово, не дочекавши обнову села.
На основу његовог извештаја „Браник” доноси на насловној страни опширан текст о пожару у Ловри („Браник”, у Новом Саду, 26. августа (7. септембра) 1893, год IX, бр. 99).
„(...) Од неких 120 кућа, изгорело је 80 са свом летином, храном, пићем и економским прибором. О грдној несрећи која је задесила то чисто српско село у далекој туђини пише нам очевидац: „Ватра се појавила у северном крају села у кући сеоског кнеза, Милоша Симића. Мисли се, да су неразборита деца играјући се жигицама подстакла ватру. Како је оштар и жесток северни ветар дувао, о гашењу ватре једва је могло бити говора. Пошто су куће махом трском биле покривене, а између кућа су садевени стогови сламе, сена, дрва и т.д. то се за неколико тренутака створило читаво море од ватре, у коме је сагорела и пропала сва имовина овога сиромашног народа. За један сахат пројурило је страшно ватрено море од пламена кроз цело село сагорев у пепео од северног краја до јужног, готово све ушорене куће. Свако је гледао да изнесе само живу главу из страшног мора огњенога, а на спасење блага и имања није било времена те је тако све пропало, што је у кућама било. Сиромашни народ имао је на таванима својих кућа сву летину и храну сабрану. Сва та храна и летина сагорела је у прах, те бедни народ нема данас ни прегршти хране, нема ни да земљу своју засеје, нема да себе хлебом нахрани, нема ништа, ни чиме стоку нахранити. Уз то су му пропала још и економска радила и сав прибор за пољски рад па шта сад да почну ти бедни сиротани?! Како да дочекају зиму без куће и крова кутњега? (...).”
Иако је овај догађај био пре 133 године, у колективној свести Ловрана још постоји успомена на њега. Прича о пожару који су преживели њихови преци преносила се из генерације у генерацију, али и прича о хуманости тадашњих људи због чије бриге и помоћи се нису осећали „у мору туђинштине”, сами и заборављени.
Славица Зељковић