До Другог светског рата, у српским селима на простору Мађарске постојао је јасно уобличен систем обичаја и веровања који су пратили рођење детета и прве дане након порођаја. Ови обичаји, присутни у традиционалној култури, имали су пре свега заштитну функцију, како за породиљу, тако и за новорођенче и представљали су важан део народних обичаја и веровања
Бројеви седам и четрдесет, који се јављају у обичајима везаним за рођење детета, имају дубоку симболичку основу која се може повезати са хришћанском традицијом. У Библији број седам означава пуноћу и завршетак циклуса, што се у народним веровањима одражава кроз обичај чувања детета током првих седам дана, као периода у којем је оно посебно рањиво. С друге стране, број четрдесет у библијском контексту симболизује време прочишћења и прелаза, што се јасно огледа у обичају четрдесетодневне изолације породиље. Тек након тог периода долази до њеног поновног укључивања у заједницу, што је праћено и одговарајућим религијским обредима. Ови примери показују да народни обичаји не представљају само остатке старих веровања, већ и одраз дубоко укорењених религијских симбола. Све поменуто у тексту је било присутно међу Србима у Србији и Србима у Мађарској негде до шездесетих-седамдесетих година прошлог века. У данашње време, једва у бледим траговима ови обичаји постоје, али знатно модификовани.
ЗАШТИТА НОВОРОЂЕНЧЕТА ОД „УРОКА”
Посебна пажња посвећивала се заштити новорођенчета од урока. Још док је дете у колевци око његове руке везивала се црвена машна или конац као апотропејски знак, средство за одбијање злих сила. Овај обичај има бројне паралеле: црвена нит као заштита од „злог ока” позната је у грчкој, турској, јеврејској и широј балканској традицији, али и у неким деловима Азије. Заштита новорођенчета од урока помоћу црвеног конца или траке широко је распрострањен обичај на Балкану. Овај обичај има дубоке корене и може се пратити до старих индоевропских и медитеранских веровања о магијској моћи боја, при чему црвена симболизује живот, крв и заштиту.
До Другог светског рата, породиља је у првих четрдесет дана након порођаја била подвргнута строгим табуима. Овај период, познат као „нечисто време”, подразумевао је њену изолацију од шире заједнице: комуницирала је искључиво са женама, није седела за трпезом са осталима и ретко је напуштала кућу. Слична пракса постоји и код других народа, на пример, код Руса, Бугара и Румуна, али и у медитеранским и блискоисточним културама, где се период од четрдесет дана након порођаја сматра временом када су мајка и дете изложени натприродним силама.
Након прве недеље од порођаја, породиљи су доношене такозване „бабине”, оброци које су припремале рођаке и комшинице. Оне су се унапред договарале о редоследу доношења хране, све док се мајка не опорави. Овај обичај указује на снажну улогу женске солидарности у традиционалним заједницама.
Период од четрдесет дана након порођаја, током којег је породиља изолована, познат је и код других балканских народа. Код Бугара, Македонаца и Грка такође постоји уверење да је породиља у том периоду „нечиста” или „отворена” за утицаје натприродних сила, па се ограничава њено кретање и контакт са спољним светом. Четрдесети дан има посебан значај и у православној пракси, када се врши обред „увођења” породиље у цркву, што додатно повезује народна веровања са религијом.
Обичај „бабина”, односно доношења хране породиљи од стране родбине и комшија, такође је широко распрострањен. Код Бугара постоји обичај „погача” или „бабини”, код Македонаца „повојница”, док код Румуна и Албанаца родбина доноси храну и дарове како би помогла породиљи у првим данима након порођаја. Ова пракса има не само практичну, већ и симболичку улогу, она учвршћује друштвене везе и означава прихватање новог члана у заједницу.
Даривање детета новцем или тканином („у јастук”) има паралеле у целом региону. Код Бугара и Македонаца гости дарују новац или одећу, док код Грка и Румуна постоји обичај да се детету дарују предмети који симболизују здравље, богатство и дуг живот. Улога кума као посебног дародавца такође је заједничка православним народима Балкана, где кумство представља важну духовну и социјалну везу.
Обичај „чувања седме ноћи” има посебно занимљиве паралеле. Код Бугара и Македонаца постоји веровање у митска бића (суђаје, ориснице) која долазе у првим ноћима да одреде судбину детета, па се организују бдења и остављају дарови. Код Грка су познате „Моире”, а код Румуна „Урситоаре”, које такође одређују судбину новорођенчета. Бдење уз песму, светлост и присуство више људи има за циљ да заштити дете од злих сила, што је блиско српском обичају „дочувања” детета. Маскирање и „дедачење” има елементе апотропејске магије: бука, маске и карневалски поступци служе да уплаше или одврате зле силе. Слични обичаји маскирања постоје широм Балкана, нарочито у зимским и пролећним ритуалима.
Крштење детета, које се некада обављало осам дана по рођењу, такође има паралеле код православних народа Балкана. И код Бугара, Македонаца и Грка крштење се традиционално обављало рано, како би се дете заштитило и укључило у хришћанску заједницу. Улога кума као духовног родитеља је изузетно значајна у свим овим културама, док се праксе ко носи дете на крштење временом мењају, као и код Срба. Сви ови обичаји показују да је период рођења детета на Балкану схватан као прелазни и осетљив тренутак, који захтева посебну заштиту.
Упоредо са обичајима код Срба у Мађарској, слични обрасци понашања и веровања уочавају се и у традицији Мађара. И у мађарској народној култури присутно је веровање у „зло око” (szemmel verés), те се новорођенче штитило различитим апотропејским средствима, међу којима се јавља и употреба црвеног конца или траке, као и ношење амулета или металних предмета. Период након порођаја такође се сматрао посебно осетљивим: породиља (gyermekágyas asszony) боравила је у извесној изолацији подложна одређеним ограничењима. У том периоду важну улогу имала је и заједница, будући да су рођаци и комшије доносили храну породиљи, што одговара обичају „бабина” код Срба.
Поред тога, у мађарској традицији постоје веровања у натприродна бића која могу утицати на судбину детета или га угрозити у раним данима живота, због чега су се предузимале различите мере заштите, укључујући бдење и појачано присуство укућана. Крштење детета, као важан религијски чин, такође је често обављано у раном периоду, са израженом заштитном и интегративном функцијом.
Сви ови елементи указују на то да, упркос етничким и језичким разликама, мађарска и српска традиција деле бројне заједничке карактеристике у разумевању рођења као осетљивог животног прелаза, што је последица дуготрајних културних контаката и међусобних утицаја.
Славица Зељковић