„Најновија књига коју сам написао, 'Крај бала вампира', моје је двадесето издање, настало као одговор континуиране оптужбе да су Срби злочиначки, па чак и геноцидан народ”, каже у разговору за наш лист новинар и публициста из Републике Српске Милан Љепојевић, који се дуги низ година бави истраживањима злочина почињених над српским становништвом на Балкану.
Господине Љепојевићу, можете ли нашим читаоцима укратко да представите себе и своје досадашње стваралаштво, као и да откријете шта вас је подстакло да напишете књигу „Крај бала вампира”?
- Ја сам председник Удружења политиколога Републике Српске. Саветник сам председника Републике Српске већ пуне 22 године. Мислим да је мој задатак, на првом месту, трагање за истином. Бавио сам се многим темама, али сам пре свега сматрао да као новинар, као политиколог, треба да сагледам реално стање друштвених и политичких процеса. Једна од тема били су медији, написао сам књигу „Медији у служби моћника”. Хтео сам да покажем да власник медија који финансира тај медиј, сигурно не жели да ради на своју штету, већ да оствари неки свој интерес.
Друга моја књига говори о судском процесу против Милорада Додика, који је вођен током његовог првог мандата, од 1998. до 2001. године. Током тог судског процеса, истрага и медијска хајка трајале су готово две и по године.
Трећа моја књига је „Реформа полиције у Босни и Херцеговини”. У дејтонској Босни и Херцеговини све време је присутан покушај рушења Дејтонског споразума. Ти исти који су га створили, а то су Сједињене Америчке Државе, настоје да од једне децентрализоване државе – која је, по мом мишљењу, феноменално конципирана у Дејтону, односно у војној бази код Дејтона, као оквирни споразум за мир – направе унитарну државу.
То је држава са три конститутивна народа и два ентитета, Републиком Српском и Федерацијом. Под изговором реформи, стално се покушава да се од те децентрализоване државе направи унитарна држава у којој би доминирао један народ. Та тежња муслиманског, односно данас бошњачког народа, довела је и до крвавог рата. Ја сам у тој књизи показао да циљ није била реформа полиције, односно укидање полиције Републике Српске, већ промена Устава. А промена Устава дејтонске Босне и Херцеговине може се извршити само уз сагласност три конститутивна народа.
Сам наслов ове књиге потиче од речи председника Руске Федерације Владимира Владимировича Путина, који је рекао да су западне елите навикле да „стомаке пуне људским месом, а џепове новцем”, те да желе да замрзну неправедно стање у међународним односима. Он им поручује да томе долази крај – да се завршава „бал вампира”. Двадесети век је иначе обележен бројним злочинима, да се метафорички изразим – деловањем „вампира”.
У овој књизи сам обрадио четири велика историјска догађаја, која можемо назвати геноцидом или тешким злочинима против нашег народа. Први је геноцид над српским народом, али и над Јеврејима, Ромима и другим народима, у Независној Држави Хрватској од 1941. до 1945. године, где је, по слободним проценама, страдало око 500.000 Срба, а укупно око 700.000 људи. Према документима који се могу наћи у архивама бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, комисије формиране одмах после рата, 1945, 1946, 1947. и 1948. године, говоре да је страдало од 900.000 до 1.100.000 људи. То је заиста страшно. Када узмете да је побијено око 500.000 Срба, али и 33.000 Јевреја – а у Независној Држави Хрватској било је укупно 35.000 Јевреја према попису – значи да их је преживело само 2000. Дакле, над тим народом је, осим Холокауста који је спровођен широм Европе под нацистичком Немачком, извршен и готово потпуни злочин у самој Независној Држави Хрватској.
Други догађај који је обрађен у овој књизи јесу дешавања у Сребреници, која преносим и представљам на основу извештаја Међународне комисије за Сребреницу, која се бавила дешавањима од 1992. до 1995. године на подручју општине Сребреница, где су страдали и Срби и Бошњаци, односно Муслимани, као и припадници других народа, а не само током девет дана у јулу 1995. године, како се то често представља.
Знате ли колико је Срба укупно страдало у Сребреници у том периоду?
- Ми имамо те податке, они су евидентни и записани, али знате, у данашње време бавити се бројкама је веома незахвално. Ја, на пример, када је реч о Независној Држави Хрватској, имам спискове. Имамо списак деце до 14 година у Независној Држави Хрватској, српске деце. Та бројка је негде око 20.000.
Оно што је тачно пописано са подручја Козаре, између којих су општине: Босанска Градишка, данас Градишка, Козарска Дубица, бивша Босанска Дубица – те две општине су најстрадалније – затим Приједор, Нови Град и Костајница. То је тачно 12.119 имена. То је пописао историчар Драгоја Лукић, историчар из Београда, који потиче баш из мог села. Он је иначе био логораш и био је у том дечјем логору.
Оно што треба истаћи везано за ту Независну Државу Хрватску јесте да је Јасеновац био јединствен у људској цивилизацији по томе што је имао логор за децу. То чак није имао ни Аушвиц, ни Треблинка, ни било који други логор, а познато је да их је било укупно осам.
Када ме питате о Сребреници и дешавањима око Сребренице, ту постоје различити подаци везани за злочин који се десио у тих девет дана јула, према изворима Бошњака, док Срби имају своје бројке, као што их има и поменута међународна комисија за Сребреницу, где су те бројке дупло мање него оне које саопштавају Бошњаци.
Тако је и са српским жртвама на том подручју – крећу се негде око 3500 Срба који су страдали. За мене је истина оно где постоји податак: име, презиме, име оца, датум рођења, место рођења и место страдања.
Пишете и о друга два злочина – о НАТО бомбардовању Републике Српске, односно Савезне Републике Југославије.
- Република Српска је бомбардована 1995. године, од 30. августа до 13. септембра, у трајању од 13 дана. То је трећи злочин над српским народом. Четврти је бомбардовање Савезне Републике Југославије од 24. марта до 10. јуна 1999. године, под циничним називом „Милосрдни анђео”.
Познато је да је страдало, именом и презименом, око две и по хиљаде људи, пре свега из Србије. Међу њима је и мала Милица Ракић, беба стара две и по године. То су злочини који се не могу заборавити и који се, по мом мишљењу, не могу ни опростити. Ви и ја смо можда као пунолетни грађани нешто и могли да згрешимо – пред Богом, државом или законом – али дете од две и по године сигурно није било криво ни за шта. Оно је било у својој кући, у својој држави, и страдало је. Поставља се питање – који је то циљ вредан да би се због њега бомбардовала једна држава?
То су злочини које сам ја издвојио, а они су настали као израз мог отпора и моје тежње да одбраним свој српски народ, који је неправедно оптужен да је геноцидан и злочиначки, а који је, напротив, један херојски и страдалнички народ.
Покушајмо да ово сагледамо у ширем контексту: с једне стране, ту су дубоки међурелигијски и међуетнички сукоби на Балкану, а с друге, континуирано присуство великих сила и њихово мешање у регионалне односе, од улоге Немачке у Другом светском рату до данашњег утицаја западних сила. Како тумачите те процесе и положај српског народа у њима?
- Чуо сам једну документовану изјаву бившег председника Савезне Републике Југославије, Слободана Милошевића. Када су га питали да ли је свестан да Срби губе медијски рат, он је одговорио: „Ми не можемо губити медијски рат када га и не водимо.” Мој коментар на то био је следећи: ако неко дође и пали моју кућу, ја не могу да се правим да се ништа не дешава. Ако не реагујем и не гасим пожар, моја кућа ће изгорети. А ја немам другу кућу. Ми имамо само једну државу и свако од нас има само једну своју породицу. Мислим да уопште нисмо били свесни значаја медијског рата, медијских манипулација и свега онога што нам се дешавало, као ни тога како се истина представља у свету. Само да вам кажем – геноцид који се десио над српским народом ни сами Срби довољно не познају. Не познају га ни људи моје генерације, иако је Јасеновац удаљен свега неколико десетина километара од места где сам рођен и где сам живео првих 18 година. Како ће онда то знати људи у Србији, или Срби широм света, ако им ми ту истину не саопштавамо?
Први пут је истина о геноциду над српским народом представљена свету 25. јануара 2018. године, када је у Генералној скупштини Уједињених нација постављена изложба „Јасеновац – право на незаборав”. Директор те изложбе није био Србин, већ Јеврејин, професор др Гидеон Грајф, са израелског института „Шем Олам”, који се специјализовао за проучавање Холокауста. Он је потомак жртава Холокауста и бавио се страдањем Јевреја у Другом светском рату.
Он је објавио и књигу „Јасеновац – балкански Аушвиц”, јер се Јасеновац разликује од Аушвица по својој бруталности. То је логор у којем су људи ликвидирани на најсвирепије и најбруталније начине. Хрватске усташе су сматрале да је штета трошити метак на српске жртве – на српску децу, нејач, мајке и старце. Зато су их убијали на најбруталније начине. Постоји више од 300 начина убијања. Један од њих је убијање маљем. Познат је и такозвани „србосек”, који је израђен у једној чувеној немачкој фабрици. Људи су бацани живи у пећи. Познато је такође да су српске жртве са леве обале Саве, са подручја тадашње Хрватске, пребациване на ову страну, на подручје тадашње Босне, данас Републике Српске, у Градину, и ту су брутално убијане маљевима.
Оно што желим посебно да нагласим јесте да злочини и геноцид који су се десили, и који се дешавају, нису однос два народа. То није однос две државе. На пример, геноцид који се десио од 1941. до 1945. године није однос српског и хрватског народа. То је проблем човечанства. Као што ни Холокауст, који су извршили немачки нацисти, није однос јеврејског и немачког народа. То је цивилизацијски проблем и тако се мора посматрати.
УСТАШЕ ЗАТИРАЛЕ ЧИТАВА СЕЛА И ФАМИЛИЈЕ
Потичем испод легендарне, херојске и страдалничке Козаре, на којој се 1942. године одиграла чувена Козарачка битка, у којој је страдало око 70.000 становника, од којих су многи завршили у логору Јасеновац. Међу њима је и моја породица Љепојевић, која је изгубила око 70 посто својих чланова.
Навешћу вам трагичан пример једне породице из поткозарског села Јабланица. То је породица Перишић, која је до 1942. године имала 102 члана, а после рата су преживела само два. Дакле, сто њих је побијено од стране усташа, локалних сарадника и Немаца, нациста. Преживеле су само две женске особе, тако да породице Перишић данас више нема. Када одете у то село и питате за Перишиће, људи ће вам рећи да они више не постоје. Стицајем околности, бавећи се овим темама, успео сам да дођем до човека чија је мајка потомак те породице и који ми је о томе говорио.
Један од најпотреснијих аспеката историје региона јесте чињеница да је током периода НДХ дошло до геноцида над Србима од стране људи са којима су Срби вековима живели заједно, делили језик и простор. Како објашњавате настанак тако дубоке мржње и радикализације која је довела до злочина над цивилима?
- Препоручио бих вам књигу Владимира Дедијера из 1997. године, која се зове „Ватикан и Јасеновац”. Та књига објашњава многе ствари. Обрађује Први светски рат, улогу Ватикана, напад Аустроугарске на Србију, као и сва дешавања везана за Независну Државу Хрватску, где је постојала политика да се једна трећина Срба побије, једна покрсти и преведе у католичанство, а трећа протера. То су односи које у својој књизи објашњава Владимир Дедијер, који је био члан Раселовог суда. Лорд Бертран Расел, један од највећих моралних ауторитета 20. века, оснивач тог суда, био је математичар, филозоф и добитник Нобелове награде за књижевност. Он је, парафразираћу, говорио да је после 1945. године постојала завера ћутања о геноциду над српским народом, у којој је учествовао Ватикан, али и други моћни актери светске политике, како би злочини почињени у НДХ остали недовољно познати светској јавности. Ти злочини су, нажалост, недовољно познати и нама Србима. Мислим да је Република Српска настала као рефлекс свих тих дешавања из периода 1941–1945, јер је 1991. године још увек било много преживелих који су се тога сећали. Тешко је наћи породицу у поткозарском крају у којој неко није страдао у Јасеновцу или у неком од тих логора. Ова књига садржи много детаља из тог периода и искрено је препоручујем свима. Желим да она буде путоказ и другима.
Ја нисам историчар, већ политиколог и новинар, али желим да мотивишем друге да се баве једним важним задатком – трагањем за истином, за чињеницама, за оним што нам се десило. Не да бисмо се некоме светили, већ да се геноцид и злочини више никада и никоме не понове.
Разговор водио: Милан Степанов