Најава нове мађарске владе да ће укинути тајност досијеа агената и доушника некадашњих комунистичких тајних служби поново је покренула једну од најосетљивијих расправа постсоцијалистичког друштва. Више од три деценије након пада комунистичког система, питање остаје исто: да ли је могуће суочити се са прошлошћу ако је она сачувана само делимично – и да ли је друштво спремно да то суочавање изнесе до краја?

Још у време промене режима постало је јасно да архиве нису остале нетакнуте. Део документације је уништен од стране чланова комунистичког репресивног апарата, а остатак селективно сачуван. Постоје и тврдње да је део документације накнадно мењан, мада то није у потпуности доказано. Управо се на то позивају противници потпуне транспарентности: ако су досијеи непотпуни, онда ни слика коју они нуде не може бити целовита. У том случају, отварање архива може довести до нових неправди – неки ће бити обележени, док ће други заувек остати изван видокруга.

Посебно осетљиво питање односи се на однос између доушника и њихових налогодаваца. У јавности се најчешће појављују имена сарадника службе, док они који су систем организовали – такозвани „водећи официри” – остају мање видљиви. Та неравнотежа ствара утисак да је кривица пре свега на доушницима, а не на репресивном државном апарату, што додатно компликује моралну процену прошлости. Прави кривци, повлашћени руководиоци комунистичког репресивног система, у највећем броју случајева нису сносили никакву правну или политичку одговорност за своја злодела.

С друге стране, заговорници отварања досијеа истичу да је и непотпуна истина боља од магле и говоркања. Без увида у архиве, сумња и неповерење настављају да обликују јавни простор, а прошлост остаје инструмент политичких интерпретација. Објављивање докумената, чак и ако су фрагментарни, може представљати први корак ка озбиљнијем разумевању историје.

Но, неминовно се јавља и страх од злоупотребе. Искуство претходних деценија показује да се питање досијеа често појављује у тренуцима политичких тензија. У таквом контексту, постоји ризик да се архивска грађа користи као средство дискредитације, а не као основ за историјску истину.

Личну и моралну сложеност овог питања снажно је показао Петер Естерхази у књизи „Исправљено издање” (Javított kiadás). Суочен са чињеницом да је његов отац био сарадник државне безбедности, Естерхази, кроз судар породичног сећања и архивских докумената, показује да досијеи не откривају једноставну истину, већ сложену мрежу односа, притисака и избора. Управо зато, како сугерише и ова књига, отварање архива није крај расправе, већ њен прави почетак.

У Мађарској и данас постоји могућност да грађани у Историјском архиву служби државне безбедности изврше увид у документа која се односе на њих. Међутим, то је ограничен приступ, који не подразумева потпуну јавност. Најава власти да ће тај режим променити отвара нову фазу, али и нова питања.

Отварање архива може донети више светла, али не нужно и више јасноће. Документи сами по себи не говоре – они захтевају тумачење. Сваки случај је по једна људска прича, можда и трагедија, за себе. Прича о моралном паду, али често и о уценама, о страху, о бризи за егзистенцију и породицу. Неки су сарађивали из убеђења, неки јер су морали, а неки су потписали, али нису сарађивали уопште. Свака од тих прича заслужује пажљиву анализу и одговорно тумачење. Управо у том тумачењу лежи највећа одговорност историчара и јавности.

Милан Степанов