Тих четири стотине километара између Будимпеште и Београда никада нису били обична раздаљина. Увек су ми личили на дугачку реченицу са превише зареза, у којој се глагол упорно одлаже. Ваљда се прибојава да ће се, када се једном изговори, нешто неповратно завршити. Годинама сам ту реченицу читао у разним варијацијама и приликама, препознавао њене завоје и застоје, кратке предахе и дуге, заморне тишине.

Њено прво издање били су возови, они стари, који су у доба социјализма били савршени, а касније запуштани до непрепознатљивости и као такви настављали да осликавају несрећну епоху деведесетих. Тешко је данас објаснити млађима шта значи и како изгледа када воз на том невеликом растојању путује десет сати, а да се притом нико нарочито не узбуђује. То више није ни било кашњење, него стил, нека врста споразума између човека без могућности избора и једног времена које многи од нас нису запамтили по добру. Вагони су шкргутали као да покушавају да се сете нечег важног, а шине одговарале спорим, монотоном ритмом. То је била она врста одговора када неко климне главом, али не жели да се обавеже на разговор.

Путници су у почетку увек имали планове: читаћу, слушаћу музику са плејера, писаћу, можда ћу нешто и научити… Али већ после два сата вожње, планови би се свели на то да се пронађе подношљив положај за своја леђа и нека врста смисла у хоризонту који упорно измиче. После четвртог сата, и тај хоризонт би изгубио сваку обавезу према нама, па бисмо га гледали више из навике него због лепоте или наде коју је на почетку будио.

У тим расклиматаним возовима време човеку није било непријатељ. Подсећало је на неку чудну родбину коју не можете да избегнете, па одлучите да је силом прилика прихватите такву каква јесте. Људи су разговарали са непознатима као са давно изгубљеним познаницима, делили оно мало хране што имају, гледали кроз прозор као да ће им пејзаж, ако га довољно дуго посматрају, признати нешто важно…

А онда су такви возови између Београда и Будимпеште нестали. И не само они, нестали су сви. Заменила их је идеја о брзој прузи, равна и кратка као реченица без зареза, уз обећање да ће се све од сада дешавати брже и јефтиније, без сувишних задржавања. Kажу да је брза пруга, после више деценија рада на њој, коначно завршена, али возови још увек не повезују две престонице, из разлога који се само дају наслутити.

У том међупростору, где се расклиматана и шкирипава прошлост већ повукла, а брза и осокољена будућност још није стигла, појавио се минибус, та мала, покретна импровизација, са амбицијом да реши оно што оне железничке нису. „Од врата до врата“, каже реклама, и човек помисли да је најзад пронађена толико жељена мера између удобности и реда вожње. А онда схвати да је оних врата из рекламе, током вожње безброј, а да је време ипак само једно.

Возач креће у јутарњу потрагу за путницима, као да сакупља разбацане делове неке тешко склопиве приче. Један је на једном крају града, други на другом, трећи негде између, четврти тамо где ни мапе нису сасвим сигурне… Град се развлачи као пита и нема му краја, док ви седите, и седите, и седите… И, после пар сати трагања за путницима диљем читавог града, више не знате да ли сте кренули или ћете тек. У једном тренутку престанете да гледате на сат, јер схватате да је то једина слобода коју тог тренутка можете себи да приуштите и задовољни сте што вам је бар она достижна.

Kада се коначно окупи осморо људи са исто толико прича и разлога за пут, минибус добије свој планирани правац. Пут се исправи, разговори потеку, мајстор пусти музику, неко заспи, неко гледа кроз прозор, неко тихо пребира разлоге због којих је кренуо за Будимпешту или за Београд… И сви, ма колико различити, деле исто време, исте паузе на бензинским пумпама, исту непредвидивост на граници, исто добро или лоше расположење шофера и исту тиху наду да ће им се у даљини најзад указати будимска или фушкогорска брда.

И тада, када се та брда најзад укажу, схватиш да је то заправо био пут између онога што си понео и онога што си успут покушавао да оставиш за собом. Све оне станице, зарези, чекања и скретања, нису продужавали раздаљину, него су је чинили подношљивијом. Јер, када би та реченица заиста била кратка и без зареза, стигао би пре него што би имао времена да разумеш зашто си уопште кренуо. А овако, док су се возови распадали и минибусеви лутали по туђим адресама, док су се сати и границе растезали, пут те је, полако и без питања, преправљао. Таман када помислиш да возач безобразно касни, да то компликовано путовање нема смисла и да никуда не води, пут те доведе тачно тамо где схватиш да више ниси исти човек. Зато тих четири стотине километара никада неће бити само раздаљина, него и време које ти је дато да стигнеш до себе.

А можда је тајна у томе што никада не стижемо када ми мислимо да треба, већ онда када је то најбоље за нас. Постоје путовања која не трпе журбу, као старо писмо које се не чита одједном, већ ред по ред, са паузама које нису случајне. У тим паузама човек се суочава са оним што је понео, што је мислио да је заборавио и што га тек стрпљиво чека, као станица која је ту због њега.

Зато се ти километри и даље протежу, понекад као казна, понекад као дар, али увек као прилика да се човек мало задржи негде између, где он сам још није оно што ће постати, али више није ни оно што је био. У том међупростору време има облик питања на која свако од нас, хтео или не, почиње да одговара.

Зато тих четири стотине километара никада неће бити само раздаљина. Они су онај део живота који не можеш да прескочиш, чак ни када ти обећају да ће све бити брже, једноставније и краће. Човек може да прекрати пут, али не може да скрати оно што на том путу мора да разуме.

И тада схватиш да не касни ни воз, ни минибус који кружи по граду, ни граница која се отвара и затвара без јасног разлога. Ништа од тога није грешка у систему. Он ти даје довољно времена да се привикнеш на себе, да провериш да ли су ти разлози за полазак још увек исти и да ли је одредиште заиста оно што си мислио да јесте.