Пут Србије ка Европској унији већ више од деценије формално напредује, али у пракси све више личи на процес у месту, обележен политичким условљавањима, унутрашњим недоследностима и геополитичким турбуленцијама које превазилазе саме техничке критеријуме приступања.

Србија је статус кандидата стекла 2012. године, а преговоре започела 2014. и до данас је отворен велики број преговарачких поглавља. Међутим, тек је мали део привремено затворен, што јасно указује на спорост и структурне проблеме у процесу.

У извештајима Европске комисије из године у годину понавља се готово идентична формулација: „Напредак постоји, али је ограничен и захтева конкретне и одрживе резултате, пре свега у области владавине права.” Управо та констатација, коју је недавно у Бриселу поновио један високи званичник Комисије, најбоље осликава суштину проблема – реформе се формално спроводе, али њихови ефекти нису довољно дубоки.

Кључна препрека остаје комбинација политичких и институционалних фактора. Са једне стране, Брисел инсистира на независности правосуђа, ефикасној борби против корупције и стварној слободи медија. Са друге, од Србије се све отвореније очекује усклађивање спољне политике са Унијом, укључујући и увођење санкција Русији, што је питање које у домаћој јавности изазива значајне поделе.

Председник Александар Вучић у више наврата је нагласио да је „Србија на европском путу, али да води самосталну и независну политику”, додајући да „одлуке неће бити доношене под притиском, већ у складу са интересима грађана”. Такав став, иако политички разумљив у унутрашњем контексту, у Бриселу се често тумачи као недовољна усаглашеност са заједничком спољном и безбедносном политиком ЕУ.

Ипак, најосетљивије питање остаје однос Београда и Косово. Дијалог који се води уз посредовање Европске уније већ годинама представља централни политички услов за напредак у приступним преговорима. Европски представници све чешће наглашавају да без „свеобухватног и правно обавезујућег споразума” није реално очекивати завршетак процеса. Један од дипломата укључених у преговоре недавно је изјавио да „Србија може технички напредовати у појединим поглављима, али без решавања односа са Приштином, процес не може бити финализован”. Овај став практично значи да је политичка одлука о Косову постала кључна тачка на којој се укрштају сви други услови.

Истовремено, ни сама Европска унија није без унутрашњих дилема. Такозвани „замор од проширења” присутан је већ годинама, а додатно је појачан кризама – од финансијских до безбедносних. У том контексту, неки аналитичари указују да се политика проширења све више користи као инструмент геополитичког утицаја, а мање као јасно дефинисан процес са предвидивим роковима. „ЕУ жели стабилност на Балкану, али није спремна да брзо интегрише нове чланице”, оцењује један бриселски истраживач, додајући да је „Србија у процесу који је политички, а не само технички”.

Када је реч о расположењу грађана Србије, истраживања показују да се подршка чланству у Европској унији крећу око половине испитаника, али са значајним осцилацијама у зависности од политичких догађаја. Грађани најчешће као предности наводе економске користи, инвестиције и слободу кретања, док као главне замерке истичу политичке услове, пре свега у вези са Косовом и односима са Русијом. Један домаћи социолог оцењује да „грађани желе бољи животни стандард који повезују са ЕУ, али не желе да плате цену коју доживљавају као превисоку”. Тај раскорак између прагматизма и идентитетских питања значајно утиче и на политичке одлуке.

Д. Ј.