Суштина „замке ескалације” лежи у парадоксу: нико рационално не жели дуготрајан рат, али политичка логика чини да излаз постаје све тежи. У таквом окружењу, одлуке се више не доносе на основу оптималног исхода, већ на основу избегавања најгорег политичког сценарија - признавања неуспеха.

У теорији међународних односа се, с времена на време, појави појам који звучи једноставно, али је узнемирујуће прецизан. Управо такав је концепт „замке ескалације”, који развија Роберт Пејп, професор са Универзитета у Чикагу. Реч је о моделу који објашњава како велике силе, уместо да брзо заврше рат, постепено тону у све дубљи конфликт – не зато што желе, већ зато што не могу да прихвате пораз. Када иницијални план о „брзој победи” пропадне, политички трошак повлачења постаје већи од трошка наставка рата. Од тог тренутка сваки наредни потез мора бити снажнији, ризичнији и скупљи, у нади да ће донети бар привид успеха.

Примере ове динамике већ смо видели у рату у Украјини, где је конфликт који је требало да траје кратко, прерастао у дуготрајно исцрпљивање без јасног исхода. Међутим, далеко опаснији сценарио, према Пејпу, развија се у односу Запада и Ирана. Политика притисака – санкције, ограничени војни удари, демонстрација силе – заснивала се на претпоставци да ће довести до слабљења режима. Али историјско искуство показује супротно: спољни притисак често јача унутрашњу кохезију.

Када директна ескалација није дала резултат, уследила је „хоризонтална ескалација” – ширење конфликта на нове тачке. У случају Ирана, то значи напад на „нафтне монархије” у Персијском заливу, те блокаду Ормузског мореуза, кроз који пролази значајан део светске нафте. Ту се војна ескалација директно прелива на економију, а последице више нису регионалне, већ глобалне.

Пејпова анализа посебно је алармантна у економском домену. Он описује тростепени механизам кризе: најпре раст цена – услед панике, куповине робе у великим количинама и наглог смањења залиха – затим стварне несташице, и коначно пад индустријске производње. Тај трећи корак је кључан – када индустрија остане без енергената и сировина, долази до контракције која доводи до тешких последица по животни стандард грађана.

За Мађарску, овај сценарио није само теоретска апстракција. Као економија снажно зависна од увоза енергената и стабилности трговинских токова, Мађарска би, пре свега, била погођена у другом и трећем таласу кризе – оном који долази након иницијалног шока, али са тежим последицама. Инфлација би се вратила у оштријем облику, док би индустријска производња трпела због несташица кључних ресурса.

Безбедносне и геополитичке последице, такође, не би биле занемарљиве. Ако Иран „преживи” овај рат и заиста постане нови пол глобалне моћи, како Пејп наговештава, европске земље ће се суочити са редефинисањем стратешких позиција и са даљим смањењем европског глобалног утицаја. Прави ирачи ће бити Американци, Руси, Кинези, Иранци, и Индијци, док ће Европа чекати у запећку да се међународни конфликти реше и расплету без њеног утицаја и доприноса. За државу која покушава да балансира између различитих геополитичких центара, то значи сужавање маневарског простора и повећан ризик од спољних притисака – било кроз економију, било кроз миграционе токове.

Ако је Пејп у праву, онда се не налазимо само на прагу једне глобалне кризе, већ у процесу који има сопствену унутрашњу динамику. У том случају, наредне две године неће бити питање раста или пада, већ способности друштава да издрже притисак – економски, политички и безбедносни. Замка ескалације, једном активирана, ретко пушта своје жртве брзо, а још ређе без последица.

Милан Степанов