Поред дана које је црква одредила за празновање, поједина села имају неке посебно одабране дане које празнују. Наши преци су из одређених разлога, ове дане претворили у заветне. У селу Ловра после једне од поплава која се десила у марту 1941. године, мештани молитвено обележавају богоугодника Конона Баштована.
Завет је реч која помало звучи застарело у данашњем говору. То је унутрашње људско обећање или заклетва да ћемо да се сећамо одређеног дана или догађаја и захваљујемо Богу због доброг исхода. То није традиција, него дубока потреба сваког човека у невољи. Њихово празновање је ушло у народну, али и црквену праксу.
У селу Ловра, после једне од поплава која се десила у марту 1941. године, мештани молитвено обележавају богоугодника Конона Баштована. Током те зиме и раног пролећа, дошло је до наглог отопљавања леденог покривача на Дунаву и повећаног водостаја. Посебно су страдала места дуж средњег тока Дунава у Мађарској и места на Чепелском острву. Код села Ловра, лед је пробио насип, вода је грунула, али се између насипа и села задржала у удубљењу где се формирала велика бара, а силина таласа је ударила јужније према Макаду (Makád). Талас је заобишао Ловру и село је прошло са мањом штетом, иако су мештани били спремни на најгоре. Данима раније припремали су мале сплавове у порти сваке куће на које су стављали вредније ствари. Жене и деца су били евакуисани у Перег, данас је то део насеља Лацказ (Kiskunlacháza). Ратно доба, када се ова поплава десила, додатно је отежало организовану помоћ. Од тада се сваког 18. марта држи благодарење за милост Божију и тог дана се не раде пољски послови. Старији мештани се сећају овог догађаја који је оставио дубок траг у њиховим животима. У колективној свести остало је упамћено чудесно спасење од готово библијског потопа који је селу претио.
Ове године, 18. марта, службу у ловранској цркви служио је парох Радован Савић и игуман манастира Српски Ковин, Методије Марковић. На тој проповеди између осталог је речено:
„Угледајмо се и ми на наше претке, заблагодаримо на данашњи дан онако како умемо, молитвом и чврстом вером у Господа Спаса Нашега Исуса Христа и узнесимо благодарење Св. мученику Конону Баштовану, који нас никада не остављају саме у невољама и бригама нашим, које нас прате у све дане живота нашега овде на земљи. Амин.”
БИОГРАФИЈА КОНОНА БАШТОВАНА
У црквеним књигама налазимо више детаља из биографије Конона Баштована. Живео је у време цара Декија, од 249-251. године. Био је родом из града Назарета. Напустивши постојбину своју, он оде у памфилијски град Мандрон, и тамо у месту званоме Кармила уреди себи једну башту коју је засадио разним поврћем и воћем, наводњавао је и од тога се издржавао. Он беше толико добар, безазлен и прост да је од душе и срца отпоздравио војнике који су дошли да га ухвате. И кад му војници саопштише да га намесник Публије зове, он им простодушно одговори: „Шта јa требам намеснику када сам хришћанин? Нека он зове к себи своје једномишљенике и једновернике.” Војници везаше Светог Конона и одведоше намеснику. А кад га овај примораваше да принесе жртву идолима, свети мученик уздахну из дубине душе због заблуделости незнабожаца, укори насилника, остаде непоколебљив у вери Христовој. Он тада изјави да га не може поколебати у вери, макар га ставио на хиљаде и хиљаде мука. Зато му забише ексере у ноге и натераше га да трчи испред намесникових кола. И добри светитељ трчаше све док не изнеможе. Онда паде на колена, помоли се последњи пут Богу и предаде свету душу у руке Божје, 251. године.”
У Српској православној цркви се поводом недаћа од поплава, верници овако моле:
„Господе, Ти који са крајева земље сабираш воду у облацима, заустави је заповјешћу својом и пошаљи ведрину на земљу! Господе, немој нас предати пропасти и глади и погибији, и нека нас силна вода не поплави, него се у гњеву опомени милости и, мада нисмо заслужили, сажали се на нас ради доброте своје и као добар помилуј створења своја и дело руку својих и брзо избави од свакога зла.”
Свакодневница сељака била је обележена елементарним непогодама: сушама, поплавама, пожарима, светским ратовима, друштвеним променама и политичким збивањима која прекидају временски ток и мењају живот људи. Ниже делове атара Ловре, често је плавио Дунав, све док није саграђен насип. О томе пише и свештеник Василије Хужвик 1905. године др Тихомиру Остојићу „поплаве, које са малог, које са великог Дунава, чиниле су великог квара усевима, но сад смо од овога обезбеђени долмом, која је пре две године око целог чепелског острва подигнута.” И поред насипа или долми, постојала је стална опасност насељима уз Дунав од „ледених поплава” због наглог отопљавања леда.
Први сачуван архивски траг о великој поплави Дунава у Панонској равници је из 1267. године. Од 13. до 16. века архивски извори бележе 14 великих поплава. У 17. веку било их је пет великих, а у 18. веку чак 20. У фебруару 1712. и марту 1775. Дунав је срушио 611 кућа у Пешти што је била половина свих стамбених објеката у граду. Велика поплава Дунава из 1751. године готово је уништила град Бају на северу Бачке жупаније. Године 1786. велика дунавска поплава потопила је оранице, ливаде и пашњаке у атарима подунавских бачких насеља. У марту 1838. десила се катастрофална поплава у Мађарској. Стотине људи изгубило је животе и имање. Током веома оштре зиме, дунавски лед, загушен на више места, нагомилао се све до Беча. Поплавни таласи, започети топљењем снега, формирали су огромне ледене бране, па су воде Дунава и лед запљуснули Панонску равницу од Острогона до ушћа Драве у Дунав. Срушено је 10 100 кућа, страдало је више од половине кућа у Пешти и Будиму, где су живот изгубила 153 човека, а 3200 кућа било оштећено.
Код Пеште и Будима забележен је тада (13. и 18. марта) највећи водостај Дунава у историји, од 929 cm. Ниво поплаве и датум њеног врхунца обележени су бројним плочама на зградама у Будимпешти, а једна од тих плоча налази се и на цркви Светог Георгија.
Славица Зељковић