Јутро после избора увек је тише него што смо га замишљали. Као да се земља, после вишемесечне буке, изненада умори и застане да ослушне саму себе. Плакати још висе, слогани и даље одјекују у главама, као и жестоке расправе са члановима породице и пријатељима, али нешто је ипак завршено. Гласови су пребројани, резултати саопштени, победници и поражени одржали су своје завршне беседе – једни славећи победу, други покушавајући да осоколе присталице након пораза. Сада остаје оно што увек, неминовно, следи: обичан живот, који тече даље и после избора.

Губитници ће, свакако, бити љути, а данас раздрагани победници можда ће се ускоро разочарати. Не добије баш свако оно што је очекивао, нарочито ако су му наде биле нереалне, а политичари на које је гласао непоуздани.

Својим студентима на факултету предложио сам један психолошки експеримент. Нека напишу писмо самима себи у будућност и у њему што прецизније опишу шта очекују од политичара за које су гласали. Ако њихова странка победи, нека то писмо оставе по страни и прочитају га за три и по године, уочи наредних избора. Затим нека „поразговарају” са самим собом – односно са својом млађом, можда и наивнијом верзијом – и из тог разговора извуку закључке. Мудрост је спој памети и искуства, а најбоље се учи управо на сопственим грешкама. Мада су то, уједно, и најскупље животне лекције.

Избори никада нису само питање бројева. Овога пута, више него раније, постали су питање односа међу људима. Пријатељи који више не разговарају, породице које за столом избегавају политику као да је заразна болест, колеге које се гледају са сумњом. Остале су реченице које није требало изговорити. Остале су увреде које се не заборављају лако.

Политика је у кампањи увек склона претеривању. По својој природи тражи сукоб, јасне линије, „ми” и „они”. Али друштво не може дугорочно да функционише на тај начин. Живот није политичка кампања, нити смо ми два зараћена племена. Живот је комшија са којим делиш зид, колега са којим делиш канцеларију, члан породице са којим делиш стан, трпезу и успомене. Живот почиње онда када се изборна ноћ заврши.

И управо ту почиње прави испит. Како наставити да живимо заједно након свега што је речено? Како поново успоставити поверење, или барем елементарно поштовање? Како прихватити да онај други, ма како гласао, није непријатељ, већ човек са својим страховима, надама и уверењима? Људско биће са другачијим погледом на свет.

Одговори на та питања не долазе из политичких говора, него се рађају у малим стварима: у спремности да се саслуша, у одлуци да се не узврати истом мером, у свести да ниједан изборни резултат не даје право на понижење другог, нити оправдава ликовање и мржњу.

То не значи да разлике треба да нестану. Оне никада неће нестати, управо због тога су нам и потребни избори. Постоји, међутим, суштинска разлика између неслагања и непријатељства. Прво је нормално, док друго разара сваку људску заједницу, од породице до нације.

Да ли ћемо наставити да продубљујемо ровове или ћемо покушати да их премостимо – то је одлука сваког појединца. Јер после сваког избора, пре или касније, остајемо упућени једни на друге. И та чињеница, за разлику од изборних резултата, не мења се сваке четири године.

Милан Степанов