Увек ми се чинило да је Ускрс тихо померање у човеку које се поклопи с пролећем. У детињству, време није имало исту тежину као данас. У тим данима око Ускрса све је било некако дубље него иначе, као да је и свет желео да буде бољи него што јесте. Сећам се тих ускршњих тишина, у којима се нешто ипак догађа, иако ништа не чујеш. У њима се нешто припремало, сазревало и долазило на своје место.

Сваки празник, ма колико свечан био, у себи носи и свој крај. Они нас уче радости, али и прихватању истине да ништа не траје заувек. Ипак, оно што траје и што не може да се угаси, јесте траг који остаје у нама. Сваки пут када би се једно јаје разбило, у мени би се нешто тихо померило. Kао да сам схватао да свака радост носи у себи и крај, да ништа не траје бесконачно, али да то не значи да није вредело. То је био наук који нисам умео да изговорим, али сам га носио.

У детињству је он био чист, неоптерећен, као неисписана страница на којој се све може записати. Данас су те странице већ испуњене искуствима, грешкама, губицима, разочарањима. Људи су тада веровали једни другима на начин који данас изгледа готово нестварно. Мање су сумњали, а сумња, схватио сам касније, не штити човека, него га раздваја. У детињству, ми још увек нисмо били подељени изнутра, па нисмо ни споља правили границе. Можда је зато сваки загрљај био стварнији, сваки поглед дубљи и свака реч тежа.

Сећам се како сам веровао да се све може поправити; да се оно што пукне увек може залепити и да ће се они који умру поново родити. Нико ме томе није учио, али сам то знао, можда зато што сам тих година пажљиво гледао природу која никада не одустаје од себе.

А онда смо неприметно почели смо да учимо другачије истине. Схватили смо да се неке ствари не враћају, да се унутрашње пукотине често не виде споља и да постоје тишине које су празне. Што смо више разумели свет, то смо мање веровали у његову самообнову.

Понекад се питам да ли још има места за нове почетке, а онда дође пролеће и, без обзира на све, нешто у мени одговори да није све изгубљено. Онда смо знали, а сада покушавамо да се сетимо да човек није оно што му се догодило, већ оно што одлучи да учини с тим. Зато је Ускрс успомена, али и питања која нам се сваке године понављају: да ли још увек можемо да верујемо у ново, чак и када нас све учи старом; јесмо ли способни да се радујемо и када знамо колико тога може да се изгуби; да ли можемо да волимо и када смо научили колико то уме да боли?

На ова питања не знам одговоре, али их тражим сваки пут када узмем оно мало, крхко јаје у руке. У тој једноставности крије се могућност да се живот понови. Не исти и не безгрешан, али ипак живот.

И зато, када се следећи пут ускршња јаја сударе и једно попусти, не треба жалити. Треба разумети да није свако напрснуће крај. Нека су почеци, а каткад и једини начин да оно што је унутра коначно угледа светлост.