Недавно је у Културном центру „Српски венац” промовисана прва збирке песама Виолете Цветковић под називом „Усуди се”. Реч је о песникињи која је и васпитач у Српском забавишту у Будимпешти и мајка две узорне „Теслине” гимназијалке.
Виолета Цветковић је пореклом из Сурдулице. Са својим супругом упознала се у Јагодини и данас имају две девојчице, близнакиње, Тару и Искру, које похађају Српску гимназију „Никола Тесла” у Будимпешти. Каже да је њихово одрастање био најлепши део њеног живота.
- Колико је ту било нежности и љубави, све смо делиле, имале наше дане за разне активности. Када су кренуле у школу, девојчице почињу да имају свој живот. Случајно смо сазнали за Српску школу у Будимпешти када су оне биле пети разред. Почеле су да истражују и у седмом разреду ми је, један минут старија Тара, рекла да је потпуно сигурна да жели да иде у будимпештанску школу и да би желела да је посети. Тада смо први пут били у Будимпешти. Све нам се допало, а ја сам се у град заљубила. Онда сам почела да сазнајем детаље о нашој заједничкој историји, нешто о чему ништа нисам знала. Девојчице су уписале гимназију, а ја сам се вратила својој старој љубави, поезији, коју сам запоставила после својих девојачких дана – каже Виолета за наш лист.
Како је изгледао повратак тој старој љубави?
- Била сам јако узбуђена. Постала сам чланица Књижевног клуба „Душан М. Дачић” из Мрдана, малог села поред Јагодине, на позив председника Здравка Сретеновића. За тај клуб сам се одлучила, јер је некако имао душу. Чланови су били топли, дивни људи. Написала сам доста песама, али никако да их све спакујем и објавим збирку.
Каква се тада прекретница дешава у вашем животу?
- Прво остајем без посла. У исто време мој супруг страда у саобраћајној несрећи и ломи обе руке. Нас двоје у кући – ја без плате, а он са поломљеним рукама. То је био најтежи период за нашу породицу, јер трошкови у Будимпешти морају да се покривају. Период од два месеца летњег распуста девојчице проводе у кући, боримо се за живот. Породично одлучујемо да ја своје папире пошаљем у Будимпешту и прихватим се било каквог посла.
Имала сам среће, прво сам добила посао као ноћни васпитач у ђачком дому где станују моје ћерке, да бих касније прешла да радим у вртићу, у својој струци. Нисам могла ни да сањам да ћу добити ту шансу, коју у Србији никада нисам добила. За сада станујем у једној малој соби у Текелијануму који обожавам, али се надам да ће и мој супруг овде наћи посао и придружити нам се.
У овом граду сам већ две године и не знам која ми је година била лепша. Ћерке иду у једанаести разред. Лепо су се снашле у школи, једна има таленат за поезију, а друга је математичарка, на тату. Не иду у исто одељење и то им је помогло да свака пронађе себе и да се саме боре са својим проблемима.
Да ли сте као млади читали и објављивали своју поезију?
- Писала сам само за себе. Било ме је срамота да читам своју поезију. Записивала сам је на папирићима, у свешчице које сам увек носила са собом. Многе сам изгубила. Мама није разумела мој таленат за писање поезије, нервирали су је и бацала је моје папириће. Рано сам остала без оца, и мајка је брату и мени била и мајка и отац. Од нас је направила мале војнике, морали смо да помажемо у кући, у башти, у пољопривредним радовима. У селу деца и нису деца, она су мали људи. Доста времена смо проводили код бабе, татине маме, у селу, у близини Сурдулице.
Једва сам чекала петак да идем код бабе. Живела је сама, деда је умро млад. Тридесет километара удаљености, ишла аутобусом, а четири километара пешке, по планини. А била сам основац. Онда се могло, времена су била другачија. Баба ме је чекала на капији и већ ту крећу наше приче... Била је мудра, мада се никада није школовала, нити је икада напустила своје село.
Ипак, на један празник нисте могли да одете у Србију и тадa је настала једна ваша песма.
- Да, то је било на Аранђеловдан, на славу коју слави мој брат. Остали смо у Будимпешти, али ми је било жао да тај наш празник не прославимо. Умесила сам колач, упалила свећу. Ћерке су, на жалост биле заузете, нису могле да ми се придруже. Тако ја сама, гледам слике од куће и прославим славу. И дођу ми мисли, кренули стихови и настаде песма Аранђеловдан. Пишем о разним темема, а ово је песма о ономе шта сам ја.
ОМИЉЕНИ ДЕСАНКА И МЕША
Мој стил писања се мењао. У средњој школи, по узору на Хермана Хесеа, песме су ми биле мистичне. У периоду сазревања сам схватила да неке мисли и речи треба написати такве какве јесу. Чини ми се да се читалац са таквом поезијом најлакше саживи. Сирово, искрено... Мислим да се моја збирка зато свиђа читаоцима. Наравно да ми је узор била и Десанка Максимовић. Њој сам се дивила. Кад год хоћу да ми буде лепо, ту је поезја Мике Антића. Омиљени прозни писац ми је Меша Селимовић и његов роман „Дервиш и смрт”.
Шта вас мотивише да пишете поезију?
- Мотивишу ме свакодневне теме. Рецимо како сам преживљавала кад се моје ћерке враћају за Будимпешту. Код куће нам је идилично, а онда дође тај дан када треба да се растанемо. Мој муж и ја, свако у својој соби, јер нам је тешко. Ја миришем њихове пиџамице и роди се песма. Рано су отишле од куће. Пишем о свему, једино не умем да пишем љубавне песме. О љубави према мушкарцу, према мом мужу. Имам их, али их никада нећу објавити. То су песме за нас двоје. Скоро сам му написала једну песму, нешто што му никада нисам рекла. Размишљала сам да је прочитам на књижевној вечери, али ипак нисам могла. Много је јака и емотивна. Имали смо много тешких тренутака у животу и дилема да ли да останемо заједно или да се разиђемо. Нас двоје смо се тек сада спојили и схватили да желимо да будемо заједно. Сада када смо удаљени, постали смо тога свесни.
Да ли вам је важно како ће да реагује неко ко чита Ваше песме?
- Желим да изазовем неку емоцију, нарочито ако пишем о теми која дотиче све нас. Нису ми све песме намењене некоме. Имам песама које су одраз моје душе, мог тренутног стања, или говоре о нечему са чим се борим. Лакше ми је да напишем, него да остане у мени. Како рече Драган Јаковљевић у једном свом предавању, да би решио све проблеме, најпре мораш да их освестиш и суочиш се са њима. Тако сам написала неке своје најтеже песме. Много тога носимо у себи, неизречене мисли нас оптерћују.
Да ли песме пишете у даху или их дуже стварате и преправљате?
- Пишем на оба начина. Кад ми дође инспирација, напишем је одмах. А има песама које су дуже настајале. Знала сам о чему желим да пишем, а тема треба да сазри у мени, да нека своја запажања и емоције тако склопим да то буде песма. То је много тежи и дужи процес. У Будимпешти сам почела да пишем и прозу. Мислим да имам довољно прича за једну збирку.
Када би ваша поезија била музика, како би она звучала? Које речи волите да користите у својим песмама?
- Звучала би као Бетовенова Месечева соната. Волим да користим речи дамар и праскозорје.
Разговор водила: Катарина Павловић Бачи