Александра - Сања Голуб Хамваш, кћи Атанасија Голуба и Милице Абжић из Помаза у Мађарској, угледни просветни радник у пензији, упокојила се 7. априла ове године, у данима који нас уводе у празник Васкрсења.

Сања је била професор руског, мађарског и српског језика и током свог радног века на пут је извела бројне генерације ученика и студената. Своје образовање започела је у српској, а наставила у мађарској школи у Помазу. Дипломирала је на Универзитету „Етвеш Лоранд“ у Будимпешти, на Катедри за руски језик и књижевност, након чега је своју професорску мисију започела на Војној академији у Сентандреји (Kossuth Lajos Katonai Főiskola), а затим је наставила у Гимназији „Kőrösi Csoma Sándor” у Будимпешти.

Као педагог, трудила се да њени ђаци постану пре свега честити људи, одговорни, истрајни и достојанствени. Њено знање било је широко, а људскост још већа. Током живота упознала је Јеванђеље и спознала да је истинска радост дубока и тиха сигурност, која постоји чак и усред тешкоћа.

Одгојена у православном духу, остала је током целог живота одана својој вери и српској заједници. Активно је учествовала у раду Српског клуба у Помазу, дајући свој допринос очувању традиције, језика и заједништва.

Њене последње речи, упућене сину: „Срећна сам“, остају као најдубље сведочанство њеног живота. У њима се огледају мир душе, испуњеност и тиха радост човека који је свој животни круг исписао до краја.

У данима који најављују Васкрсење, њен одлазак добија посебну светлост као да је, на прагу празника победе живота над смрћу, осетила близину вечности и у њу закорачила мирна, спокојна и испуњена. Тај мир који је понела са собом остаје утеха онима који је воле и сведочанство да се живот проживљен у вери, љубави и преданости не завршава страхом, већ тихом радошћу.

Нека јој је вечна слава и хвала.

Славица Зељковић