У наредном периоду свет ће се вероватно све више делити на енергетске и ресурсне блокове. Земље које имају нафту, гас, угаљ, нуклеарну енергију или важне руде, имаће велику политичку и економску предност.
Последњих година све чешће се говори о енергетици као кључном питању будућности света. Иако се енергија обично посматра као техничко или економско питање, она је у стварности темељ савремене цивилизације. Без стабилног и јефтиног снабдевања нафтом и гасом не може да функционише индустрија, транспорт, пољопривреда, па самим тим ни свакодневни живот модерних друштава. Због тога многи аналитичари сматрају да свет улази у период дуготрајне енергетске неизвесности, што ће имати озбиљне економске и политичке последице.
Савремени индустријски свет изграђен је на јефтиној енергији. Нафта и гас нису важни само као гориво, већ и као основа за производњу пластике, вештачких ђубрива, хемијских производа, лекова, текстила и великог броја индустријских материјала. Пољопривреда, на пример, директно зависи од дизела за механизацију и од ђубрива која се производе из природног гаса. Ако расте цена гаса, расте и цена ђубрива, а затим и цена хране. Због тога енергетска криза увек постаје и криза животног стандарда.
Посебно је осетљива индустрија. Производња челика, алуминијума, цемента, стакла или хемијских производа троши огромне количине енергије. Ако је струја или гас прескуп, фабрике престају да буду исплативе и производња се сели у земље где је енергија јефтинија. Управо се то већ дешава у Европи, где је део индустрије смањио производњу или је преселио фабрике у Сједињене Америчке Државе или у Азију. Тај процес се назива деиндустријализација и може имати дугорочне последице по економску снагу читавог континента.
Проблем, међутим, није само у енергији, већ и у глобалним ланцима снабдевања. Савремена економија функционише тако што се делови производа праве у различитим деловима света, а затим се транспортују бродовима и железницом. Ако дође до прекида транспорта, затварања канала, санкција или ратова, читав систем почиње да се распада. Тада расту цене транспорта, затим цене производа, појављује се инфлација и пада животни стандард.
У наредном периоду свет ће се вероватно све више делити на енергетске и ресурсне блокове. Земље које имају нафту, гас, угаљ, нуклеарну енергију или важне руде, имаће велику политичку и економску предност. Земље које зависе од увоза енергије биће у тежој позицији, јер ће њихова индустрија зависити од спољних снабдевача и политичких односа. То значи да ће енергија све више постајати геополитичко, а не само економско питање.
Последице по друштва могу бити значајне. Када расту цене енергије и хране, расте и незадовољство становништва. Историјски гледано, многе политичке кризе и протести почињали су управо због раста цена хране, горива или грејања. Ако се настави период скупе енергије, могу се очекивати чешће економске кризе, политичке промене, миграције становништва и раст социјалних тензија.
Свет се, другим речима, полако мења. Епоха јефтине енергије, брзе глобализације и сталног раста стандарда можда се ближи крају, а почиње период у којем ће најважнија питања бити енергија, храна, сировине и индустрија. Државе које буду имале стабилне изворе енергије и развијену индустрију, имаће већу економску и политичку стабилност, док ће остале бити суочене са већим изазовима.
Зато се може рећи да енергетска питања више нису само тема за стручњаке, већ питања која ће у великој мери одредити економску, политичку и друштвену будућност света у наредним деценијама.
Милан Степанов