„Много сам радио са мађарским уметницима, пре свега са Андрашем Урбаном, који ради и у Будимпешти, као и са Кингом Мезеи. Са многим представама учествовали смо на фестивалима у Мађарској”, сећа се за наш лист популарни српски глумац, који је недавно боравио у Будимпешти.
Ваше порекло и животни пут везују вас за панонски простор. Колико је то обликовало ваш поглед на свет?
- Необично је то, и често је предмет шале. Одрастао сам у Загребу, али сам од првих корака паралелно живео и у Ивањици, одакле је мој отац. Мајка је Славонка, тако да сам растао у средини у којој се доста знало о историјској повезаности Хрватске и Угарске, а с друге стране, преко родбине у Србији, упознавао сам јуначку епику и историју борбе против Отоманске империје.
Тако се у мени много тога спојило. Од Пирана у Словенији, где сам такође имао родбину, па до јужних делова Југославије, одрастао сам упознајући различите средине. То је, чини ми се, био највећи дар који сам могао да добијем – да разумем различите људе и менталитете.
Управо у томе видим и једну од најлепших особина Европе: у постојању различитости. Када разумемо друге, када из културолошких разлика градимо свест о припадности Европи и свету у правом смислу, онда говоримо о нечему суштинском. Зато и када размишљам о будућности Србије у Европи, више мислим у хуманистичком него у политичком смислу. Европа не тражи одрицање од идентитета. Напротив, важно је знати своју историју и поштовати сопствено културно наслеђе. Разговарамо овде у башти Националног Музеја у Будимпешти, па је можда вредно поменути колико ми Срби мало знамо о културном наслеђу Срба у Мађарској, односно некадашњој Угарској, а то је важно и за наш континуитет и за будућност. На улицама сам срео много наших људи који говоре нашим језиком, а ту је и Текелијанум, где млади долазе да уче и припремају се за студије. Све то показује да је српско присуство овде дубље и значајније него што се код нас често мисли.
Да ли вам је такво одрастање помогло и као уметнику?
- Јесте. Имало је велики утицај на мене и као човека и као уметника. Имао сам ту радост да као глумац наступам у Лондону и Грчкој, на неким од најзначајнијих позоришних сцена: са премијером „Хенрија Шестог” у Глоб театру, као и у Епидаурусу, на јединственом фестивалу који се одржава на месту старијем од две хиљаде година.
Та искуства носим као темељ за оно чиме желим да се бавим и убудуће: да као уметник укажем на оно што је снажније од оружја и ратова. То је културна дипломатија. Кроз културу остављамо трагове који надживљују време, баш као што су то чиниле велике личности попут Саве Текелије, остављајући иза себе задужбине за будућност. Често се наводи Черчилова мисао да, ако не улажемо у културу, зашто онда уопште ратујемо.
Фотографије из представе "Родољупци" - Народно позориште у Београду
На које пројекте сарадње Мађарске и Србије сте посебно поносни?
- Та сарадња се одвијала на више нивоа током последње две деценије. Већ 24 године сам глумац Народног позоришта и доста сам радио са мађарским уметницима, пре свега са Андрашом Урбаном, који ради и у Будимпешти, и са Кингом Мезеи.
Са многим представама учествовали смо на фестивалима у Будимпешти, а последњи велики успех био је „Рат и мир” Народног позоришта на Позоришној олимпијади 2023. године у Nemzeti Színház-у. Тог гостовања и снажног пријема публике увек се радо сећам. Говорили смо о том срдачном пријему и у српским медијима, одмах по повратку.
Долазио сам у Будимпешту и са својим позоришним пројектима. Изводили смо Шекспирове сонете у Текелијануму пред нашом публиком. Када се осврнем, видим да у свему томе постоји један леп и важан континуитет сарадње.
НЕ СМЕМО ДА ЖИВИМО ОД ДАНАС ДО СУТРА
Будимпешта и Мађарска добар су пример средине која издваја велики новац за културу. Када улажете у културу, тај новац вам се враћа не само за неколико деценија, него и кроз векове. Довољно је погледати овај град и схватити колико архитектура, естетика и уметност обликују његову снагу и привлачност. Тако је и са Римом. Они који су омогућили уметницима попут Микеланђела да стварају, улагали су у будућност своје земље. Захваљујући тој уметности, данас цео свет долази у Италију. Београд је, нажалост, као град много страдао, али то не значи да не треба да улажемо у будућност. Не смемо да живимо од данас до сутра, него да разумемо шта су стварне потребе младих. Они одлазе у европске градове у којима се много више издваја за културу, и бојим се да ће се, када једном осете такву атмосферу, тешко враћати. Култура је зато увек један од најбољих темеља за улагање у друштво.
Фотографије из представе "Рибарске свађе" - Народно позориште у Београду
Какво је данас стање у српској култури и Народном позоришту?
- Много је очекивања у целом друштву и сви се надамо да ћемо из друштвено-политичке кризе изаћи што пре, јер је много тога стало у развоју. Не бих желео да будем искључив, али морам да кажем да смо у озбиљном сукобу са новом управом. Са претходном управом имали смо добру комуникацију и велике успехе, а позориште се обновило и у смислу ансамбла, јер су дошли нови млади уметници који су много допринели раду и значајним представама у претходном периоду.
Међутим, у овом турбулентном времену добили смо, условно речено, наметнуту управу, састављену од вршилаца дужности, и ситуација сада није добра. То говорим из угла уметника који покушавају да одбране достојанство Народног позоришта. Први пут у историји, позориште је било затворено, што је изазвало револт и уметника и јавности.
Надам се да ћемо из свега изаћи паметнији и снажнији, али остаје бојазан да културна сцена у оваквим периодима може да страда. Посебно је опасно ако се за позоришта и културне установе преузму модели који можда добро функционишу у уређеним европским друштвима, али код нас, због специфичних прилика, могу да доведу до тога да простор добију само подобни.
Зато Србија мора да сачува ансамбле, јер они дају кредибилитет позориштима. Уметничка аутономија остаје једно од кључних питања: како повући границу, како се договарати, а да нико не задире у оно што је суштина културе и уметности.
Фотографијa из представа "Веселе жене виндзорске" и "Хенри шести" - Народно позориште у Београду
Како видите будућност Европе и европске културе у времену ратова и криза?
- То је исконска тема. Њоме смо се бавили и у хуманистичком смислу, док смо радили на представи „Рат и мир”: шта је то што човека тера на рат, шта у њему буди нагоне када негде избије сукоб. Људи обично брзо бирају стране, а ретко ко говори о томе да је за сваки сукоб потребно двоје и да је његов крајњи исход увек нечија трагедија, често страдање детета.
Недавно сам почео нешто да пишем управо о смислу човековог постојања. Мислим да је смисао у самом бивствовању. Ако се оно разликује од деструкције, онда је већ само по себи смисао. Када ништа не уништавате, довољно је да постојите, да се неком насмејете, да гледате у небо, да се дивите ономе што вам је дато. То је оно основно: ја јесам, ја постојим, ја мислим. Све што је супротно томе јесте деструкција и деградација.
Разговор водио: Милан Степанов
Фото: Анђелко Васиљевић и интернет сајт Народног позоришта у Београду