Када све утихне и екран се угаси, када останеш сам са собом, оно што ти се указује није број лајкова, него питање да ли ти је добро у сопственом друштву. Ако јесте, онда си срећан човек. Ако није, ниједан лајк то неће поправити.
Понекад ми се чини да човек више не устаје из кревета да би започео дан, него да би проверио да ли је још увек некоме важан. Не изговара то наглас, нити признаје себи, већ само узме телефон, онако полусвесно, као да тражи нешто што је ту одувек било. И, ако га у апарату дочекају обавештења, већ лакше дише. Ако не, нешто у грудима остане недоречено, као реч која није изашла до краја.
Чудно је то време у којем живимо. Никада нисмо били повезанији, а никада усамљенији. Сви се негде приказујемо, сви нешто делимо, сви шаљемо сигнале да постојимо и као да сви потајно чекамо да нам неко одговори: „Видим те, одличан си!“ Али тај одговор ретко стиже на начин на који нам је потребан. Лајк је брз, пролазан, као климање главом у пролазу. Не задржава се, нити улази дубоко у нашу свест, а ми му упорно приписујемо значење које нема. Од њега правимо и доказ и мерило, прецењујући га у сваком погледу.
Ту почиње једна чудна зависност, не толико од лајкова као таквих, већ више од онога што мислимо да они значе: осећаја да смо примећени, илузије да смо прихваћени и кратког мира који траје тачно онолико колико је потребно да пожелимо још. Нико се једног дана не пробуди и каже како ће од данас да зависи од туђег одобравања. То се деси полако и готово неприметно, као кад навикнеш да спаваш уз неку буку и тек када она нестане приметиш да ти је била потребна.
Тај пут изгледа овако: најпре на друштвеној мрежи објавиш нешто без много размишљања, онда приметиш реакције и најзад ухватиш себе како почињеш да их очекујеш. А онда, у неком тренутку, почнеш да прилагођаваш себе тим реакцијама. Ту се нешто промени, тако што само мало помериш границу, па још мало, па још…
И одједном, више не објављујеш садржаје који теби нешто значе, него оне који ће се другима свидети; не говориш оно што мислиш, већ оно што ће бити прихваћено; не показујеш себе, него своју најбољу верзију, пажљиво изабрану, дотерану, спремну за туђе очи. Све то делује тако безазлено, чак и нормално, док једног дана не осетиш да си се изгубио. Негде си успут оставио део себе, али не знаш где да се вратиш по њега. То је онај тренутак када човек схвати да је превише рачуна водио о томе како изгледа, а премало како се осећа.
Затим крене поређење док гледаш туђе животе, уредне, насмејане и испуњене. Све изгледа као да има смисла и као да су други пронашли нешто што ти ниси. Иако негде дубоко у себи знаш да је то само делић стварности, обично онај нашминкани, ипак те дотакне, јер човек ретко упоређује истину са истином, а много чешће своју унутрашњост са туђом спољашњошћу и ту увек изгуби. Онда ступа у неку врсту одбране и покушава да „поправи“ себе, да буде занимљивији, лепши, успешнији, да покаже више како би добио више и осетио да вреди.
Али, што више покушава, све је већи зависник од других и све мање верује себи. То је она опасна тачка када више није свој судија, већ живи од туђих пресуда, не знајући да су оне непоуздане, јер те данас уздигну, а већ сутра те прескоче; данас си им видљив, а већ сутра ниси и ништа од тога нема стварне везе са тим ко си. Човек, ипак, реагује и полако почиње да губи унутрашњу стабилност.
Можда је једина светла тачка у свему овоме чињеница да се тај процес може зауставити, најпре тако што ћеш једнога дана нешто лепо да доживиш, а нећеш одмах да помислиш како то треба поделити; или тако што ћеш нешто мудро и племенито да урадиш, а да нико за то не зна; или ћеш пустити да тишина у којој се добро осећаш остане само твоја.
У почетку ти је чудно, као да нешто недостаје, али онда, мало помало, почињеш да осећаш нешто стабилније, што није зависно од реакција других и што не нестаје када се екран угаси. Тада схватиш да није проблем у томе што желиш да будеш виђен, већ што си престао да посматраш себе. Човек који себе види јасно, са свим манама, сумњама и недореченостима, нема потребу да се непрестано доказује. Он може да буде међу људима, а да не изгуби себе. Може да подели са другима било шта, а да ипак не зависи од њихових реакција. Може, такође, да буде виђен, а да му то не буде услов постојања.
На крају, када све утихне и екран се угаси, када останеш сам са собом, оно што ти се указује није број лајкова, него питање да ли ти је добро у сопственом друштву. Ако јесте, онда си срећан човек. Ако није, ниједан лајк то неће поправити.