Иако је стицајем околности један део живота провео ван Липове, Никола Поповић, председник Српске народносне самоуправе и старатељ српске православне цркве посвећене Рођењу Светог Јована Претече, свом селу је остао веран све до данас. Брига о цркви и православном гробљу за њега је саставни део живота, нормална ствар и нешто што се подразумева само по себи. Зато је Повеља Сава Текелија, којом га је поводом Дана Светог Саве ове године наградила Самоуправа Срба у Мађарској за вишедеценијску бригу о нашем храму, гробљу и чување црквеног наслеђа у селу, највише изненадила управо њега самог.
добитник Повеље Сава Текелија
Шта да вам кажем, нисам на то рачунао. Мислио сам да је то што радим природно и када сам дознао да сам добио ту награду врло сам се изненадио. Сматрао сам да има оних који су више радили него ја. Мени је то природно да радим за цркву, за Липову, за наш народ и за гробље, јер нас је у Липови остало већ врло мало.
Колико година живите у Липови?
Из Мађарбоје смо дошли 1940. Прва четири разреда сам ишао у српску школу, ту у Липови. Моја тата је тада био учитељ. Онда сам похађао гимназију у Будимпешти на Тргу Ружа, где сам и матурирао. После тога сам отишао у Пилишчабу, тамо сам завршио техничку школу, а затим сам се вратио у Липову. Од 1964. па све до данас живим у Липови.
Како сте везали за цркву, како је текао тај процес с обзиром да потичете из свештеничке породице и да је Ваш отац Лазар Поповић више деценија овде био парох?
Ми смо увек ишли у цркву. На веронауку смо ишли још од првог разреда. У то време сваке недеље је било јутрење, у 10 сати служба, а после подне у три сата вечерње. Кад су били празници онда је све било свечано. И тога се сећам, кад смо били мали, све до 1954. смо носили и вертеп. На Светог Саву је онда још била права зима, па смо у цркви увек и декламовали. У то време, педесетих година могу да кажем да смо у овом селу, како су многи говорили, због Титове политике били народ другог реда. Тада је скоро сваки Србин у Липови био кулак.
Када сте и формално преузели бригу око цркве у Липови и шта је све на њој од урађено од тог тренутка?
О цркви се бринем још од 1964. године, али се може рећи да у ефективном смислу од 1990. то радим само ја. Славко Кашанин је био звонар и црквењак и кад је он преминуо онда сам ту обавезу преузео на себе. Од како се основала српска самоуправа, од то мало новаца што добијамо и што скупимо обновили смо цркву изнутра, дали смо оправити аларм, звона на струју и били смо први који смо поставили спомен плочу у женској цркви, на којој су угравирана имена свих свештеника, који су служили у Липови. Такође смо поставили и спомен плочу у част пакрачког епископа Никанора Грујића, рођеног у Липови.
Ви сте од 1994. дакле од самог почетка и председник Српске народносне самоуправе у селу. У ком правцу сте усмеравали њен рад?
Пошто нас у Липови има мало, за нас је најважнија наша храмовна слава Ивањдан, имамо службу на други дан Божића и на други дан Ускрса. Тада у село дође доста бивших Липовчана јер онда идемо на гробље, скупи се народ и свештеник прелива гробове.
У Липови је данас српска заједница веома мала, ради се о броју испод десет. Како се на пример осећате на Ивањдан кад је слава и кад се у цркви окупи доста Срба и њихових потомака пореклом из Липове и то упоредите са временом Вашег детињства?
Кад сам био мало дете, педесетих година у Липови је био око 80 Срба заједно са децом и онда када је дошао комунистички систем и када су многе породице однели на Хортобађ, многи су се из Липове раселили, отишли су у друга места. Сећам се да се до отприлике 1954. године исто држала слава и онда је у бирцузу увек био бал. Сад кад је дошао нови режим, после 90-их година када се основала српска самоуправа у Липови онда смо почели обнављати славу.
Имали смо новаца, добили смо на конкурсу и од онда сваке године држимо славу на сам дан. Дођу нам гости из Мађарбоје, Вилања, Мохача, из Хрватске, из разних села. Поготово долазе они који су оптирали, њихови потомци из Белог Манастира, Кнежева и Дарде. Могу да кажем да је у питању једна група, скоро сваке године исти ти људи дођу. Ивање држимо сваке године на тај дан и отприлике нас увек има између 80 и 90 који дођу.
Како се осећате кад прошетате Липовом, а то радите сваког дана пешке или бициклом и баците поглед на оне куће које су некад биле српске, а данас више нису?
Тужно је. Многе куће су празне, а у многим не живе Срби, него Мађари, Немци, па и Роми. Некад је у Липови било само Немаца и Срба, а сада су у већини Мађари. Могу да кажем да нормално живимо, односи су добри, помажемо једни другима, у добрим смо односима са немачком, као и са сеоском самоуправом. Пошто нас има мало кад нешто треба увек нам помажу, поготово кад је слава, онда нам заиста сви помогну.
У образложењу поводом уручења Повеље Сава Текелија председнику Српске народносне самуправе у Липови Николи Поповићу се поред осталог каже:
„Као председник није се истакао само друштвеним радом, већ и добровољним новчаним прилозима којима је подржавао извођачке радове. И сам је учествовао у њиховом сакупљању, нарочито када се у марту 2018. услед великих падавина срушио зид који окружује порту српског православног храма. Као дугогодишњи члан већинске самоуправе организовао је санацију и издејствовао да се до српског гробља делимично уреди пут. Подржао је и учествовао у подизању новог храстовог крста на српском гробљу, на иницијатива супружника Маре Вујков и Габора Кернера. Никола Поповић је активно учествовао и у обнови крста у црквеној порти.Сваке године је један од главних организатора прославе храмовне славе Рођења Светог Јована Претече у Липови.Често је материјално помагао празновање храмовне славе у Шароку, а у својству председника српске самоуправе и у сарадњи са осталим члановима тог тела подржава објављивање нових бројева едиције Барањске свеске.“
До када планирате да будете овако активни?
Не знам. Мислио сам још две-три године па онда нека преузме неко други. Имам већ „13 до 100“. Шта да чекам (смех)? Докле год могу дотле ћу да радим, а овај циклус мислим да ћу још сигурно моћи да одрадим.
Разговарала: Снежана Миливојевић