У Културном центру „Српски венац” у Будимпешти, 1. априла одржано је предавање „У сенци Хималаја”, које је пропратила изложба фотографија из Непала, Гордане Бабински.

Зорица Јурковић Ембер, директорка КЦ „Српски венац” поздравила је бројне присутне, који су имали прилику да се те вечери, кроз дугогодишње искуство и занимљиво излагање предавача, упознају са једном другачијом културом.

Гордана Бабински је Суботичанка која већ више од тридесет година живи у Мађарској. Завршила је књижевност, бави се писањем и има дар за приповедање. О неуобичајеној теми говорила је сликовито и духовито и до краја задржала пажњу публике. Са гошћом је разговарао Мирко Митар Кркељић, референт за културу у „Српском венцу”.

Духовни пут Гордане Бабински почиње 1990. године, док је Непал први пут посетила 2012. Каже да су оба путовања, духовно и физички била повезана.

„Човек је у неком вечитом тражењу. Ако престаје да трага, човеков живот као да престаје. Први пут сам села да медитирам 1989. године са јапанским учитељем од кога сам учила шијацу масажу. Посаветовао ме да наставим да медитирам, али не зен будизам, који је превише миран и стабилан за мене, него да идем у тибетански будизам. Наредне године сам са мојим покојним супругом, у Будимпешти срела Далај Ламу, од кога смо узели уточиште и тако је кренуо овај пут”, рекла је гошћа.

Она каже да то није био бег, него жеља да се још нешто научи, да се прошире видици и да је у медитацији потребна истрајност, одлучност, жеља која вуче напред. Требале су им године, док 1993. нису срели правог учитеља, који их је узео за своје ученике.

После његове смрти, наставили су свој пут, помагали  манастиру у Катманди и у тренутку када је нађена Ламина инкарнација, дете од четири године, били су позвани да присуствују устоличењу нове инкарнације старог учитеља. Тада су први пут отишли у Катманду, обишли многа ходочасна месна и лично се срели са тим дечаком, који је свима давао благослов.

„По једном покрету тог дечака и на начин како ме је ословио и махнуо ми, препознала сам да је то стари Римпоче”, прича о свом изузетном искуству Гордана Бабински.

После смрти свог супруга 2021, ускоро је први пут сама кренула на пут у Непал. Месец дана је провела у манастиру, где су је, како каже, сви пазили и у сваком моменту билу уз њу. Наредних година је у манастиру провела три месеца, понекад два, и тако дванаест пута.

Време проводи у духовним вежбама, мале монахе учи енглеском језику, ради у кухињи, иде на пијацу, има свој програм које је испуњава. Поставила је себи питање: „Шта је са мном, шта је са оним што је моја душа? Шта је са оних пар грама колико је човек лакши у моменту када умре. Кажу да је то тежина душе. Тако почиње пут који човек не чини само за себе, него за сва осетна бића. Будизам, као такав, није религија, него начин живљења.”

Гордана Бабински је дотакла и повезаност будизма и православља и истакла да је суштина обе вере љубав. Међутим, будисти у својим молитвама не траже од Бога ништа, него му се захваљују.

К. П.