„Треба направити разлику између кредибилних извора и оних који на Фејсбуку постоје само да би ширили конфузију. Ми као медиј немамо проблем да пренесемо шта свако има да каже. Проблем почиње када неко наступа из анонимности и када се иза наводне бриге за заједницу крије обично мућење воде и тровање јавног мњења”, каже за наш лист Владимир Марковић, који однедавно води интернет страницу и Фејсбук профил нашег недељника.

У нашој заједници многи знају ко је Владимир Марковић, а још више њих зна ко је Влада Брада. Ипак, за оне неупућене, молим те да се на почетку овог разговора укратко представиш, и приватно и професионално.

- У Мађарској, у овој нашој српској заједници, живим већ више од десет година и могу да кажем да сам од самих почетака био и остао активан и ангажован члан заједнице. Сарађивао сам са већином српских институција – од Српског документационог центра, Културног центра „Српски венац”, Универзитета ЕЛТЕ, Српске земаљске самоуправе, Српског позоришта, наше Амбасаде, до више различитих квартовских самоуправа. Малтене, нема институције или појединца са којим нисам сарађивао или на неки начин доприносио заједници.

Мој професионални пут води из Београда у Будимпешту. Након факултета у Београду сам радио као менаџер за односе са јавношћу, дакле био сам са друге стране новинарског заната. Мој посао је био да придобијем новинаре да извештавају о нама и нашим пројектима. По доласку у Мађарску завршио сам школу Удружења новинара Србије, постао професионални новинар и почео да извештавам као видео-репортер за сајт РТС-а, за одељак Дијаспора. Слао сам видео-извештаје из наше заједнице и то се показало као важан корак ка отварању заједнице према матици, која, руку на срце, не зна довољно о томе ко су Срби у Мађарској.

Последњих неколико година мој стални посао је у Српском образовном центру „Никола Тесла“, и ту је управо настао тај надимак по коме ме познају. У тој институцији предајем дигиталну културу и водим рачуна о дигиталним каналима преко којих школа комуницира са садашњим и будућим ученицима, њиховим породицама и широм јавношћу.

Недавно си именован за одговорног уредника дигиталног издања „СНН Плус”. Како видиш тај медиј и шта је најважније у том послу?

- У новинарском животу српске заједнице присутан сам од када сам дошао у Мађарску. Још на Академији уметности бавио сам се мултимедијом и један од мојих дипломских радова био је успостављање интернет телевизије. То знање сам одмах применио овде и учествовао у стварању „Варош телевизије”, у развоју система, састављао сам прилоге и учествовао у одабиру опреме за преносе уживо која се и дан данас користи, као што сам то касније помогао и другим нашим културним институцијама које су током пандемије морале да емитују своје програме преко живих преноса.

Дигитално издање „СНН Плус” видим као неку врсту јавног сервиса Срба у Мађарској, као централну редакцију у коју би требало да се сливају све информације из заједнице. Предност дигиталних медија у односу на штампане је пре свега у брзини и домету. Очигледно постоји интересовање за то шта се дешава са Србима у Мађарској, јер су Срби овде једно време били главни ствараоци и носиоци српске писмености и културе и то је остало уткано у памћењу нашег народа, у нашем културном коду. Наш задатак је да пружимо свеже информације, видео-снимке, фотографије и да искористимо све могућности и сво богатство дигиталних медија. У новинама можете објавити једну или две фотографије, а на интернету можете приказати читав албум и много боље и богатије дочарати атмосферу и догађај.

Колико ће читаоци моћи да учествују у креирању садржаја и да износе своје мишљење?

- У редакцији већ водимо разговоре како да поставимо јасне критеријуме шта може, а шта не може. Интернет омогућава брзину и ширину, али и анонимност, која може бити и добра и лоша. Планирамо анкете, како бисмо сазнали шта наша публика сматра релевантним изворима и вестима. Постоје профили који се деле као извори, а нису прави медији, нити се зна ко стоји иза њих. Морамо да нађемо меру – да се чује глас људи, али да се не наруши новинарски интегритет.

Наша заједница је политички прилично подељена. Како у таквим условима водити медиј који је отворен за све?

- То је тешко питање. По званичним подацима, Срба у Мађарској има мање од десет до петнаест хиљада, а на изборима је уписаних гласача неколико хиљада. Понекад заиста делује чудно када се неки појединци понашају као политичари великог формата, као да иза њих стоје огромни системи и масовна бирачка тела, а не једна релативно мала и тесно повезана заједница у којој се готово сви међусобно познају. У тако малој заједници многе ствари би, суштински, могле да се реше разговором, за једним столом, па ако треба и за породичном софром. Наша заједница није толико велика да бисмо могли себи да дозволимо луксуз трајних подела, непомирљивих блокова и тога да не разговарамо са комшијом до нас или са човеком из суседне улице. Зато ћу се трудити да медиј буде отворен за све. Верујем да народ није ни наиван, ни кратког памћења и да уме да препозна ко заиста ради у корист заједнице, а ко ради искључиво за себе. Што се тиче различитих ставова и мишљења – она морају да имају простор, јер без тога нема ни стварног јавног живота једне заједнице.

Наша највећа дилема у народносном новинарству јесте докле можемо да идемо у оном облику новинарства који није чисто извештавање, него нека врста колумне са новинарским ставом. То су, с једне стране, увек биле најчитаније рубрике наших новина, а с друге стране, ту је лако доспети на оптуженичку клупу: неко ће се увредити и оптужити те за пристрасност. Ако не мислиш да је истина увек на средини, и износиш свој став, неминовно ћеш бити жигосан.

- По мом мишљењу, већина садржаја мора бити завичајно новинарство – фактографија, бележење догађаја, судбина и живота заједнице. Али мора постојати и простор за лични угао новинара. Ако неко мисли да ће ућуткивањем новинара нешто постићи, онда не верује довољно у исправност онога што ради. Критика не би смела да се доживи као претња. Новинари у том случају постају и нека врста модератора између политичара и јавности.

Разговор водио: Милан Степанов