Ишла сам кући. Отишла сам из школе са другог часа јер ме је болела глава. Када сам скренула у главну улицу, сви су ме гледали. Вероватно јер сам била упадљива у свој овој белини, или јер сам била напољу, а не у школи. Било ми је непријатно, те сам скренула у споредну уличицу која је водила право у шуму. Било је баш лепо. Све је било прекривено белим прекривачем. Видели су се трагови животиња, али нисам их препознала. Гране су биле голе са великим слојем снега, док су се јелке њихале на лаганом поветарцу. Негде, на неком дрвећу је било превише снега, те је ту и тамо снег падао у гомилама.

Јуче је цео дан вејало, због тога  је било барем десетак центиметара снега. Негде у даљини су се виделе куће, а из њихових димњака подизао се дим, који је ветар лагано носио даље. Све је било тихо, тек понекад се чуо неки нејасан шум из оближњег жбуна. Што сам дубље залазила у шуму, то је било све више и више снега. У чизме ми је упао снег, чарапе су ми биле мокре.  Кренуло је да пада и да веје. Стајала сам у снегу до колена и гледала, и чекала нешто што нисам ни знала да чекам. Затворила сам очи и осећала пахуљице које су ми падале на лице. Стајала сам и чекала. чекала нешто потпуно непознато. Школска торба је сада почивала у снегу. Када сам отворила очи већ је био мрак. Из оних далеких кућа се сада, кроз навучене завесе назирало пријатно светло. Било је мрачно, али се снег цаклио на тлу. Узела сам торбу и из ње извадила телефон. Мама ми је писала да ли сам добро. Одговорила сам јој да је све у реду, и да управо идем кући. Кренула сам и оставила за собом  снежну шуму...

Лена Радојковић, 6. разред

Српска школа „Никола Тесла” у Будимпешти