„У фонду Музеја Војводине постоји, поред осталих, и збирка Срби у Мађарској,
која је углавном сачињена од артефаката, докумената, фотографија и разгледница.
То је један фонд који управо сведочи о томе о чему смо говорили,
о суживоту Срба и Мађара и о читавом том историјском периоду“,
подсећа у разговору за наш лист Чарна Милинковић.
Госпођо Милинковић, пошто сте ви историчар, а ја књижевник, предлажем да започнемо овај разговор једним бајковитим догађајем из вашег живота, који се тиче историје. Ради се о једној чаробној кутији. Верујете ли да сваког човека у животу чека нека чаробна кутија, која чека да буде пронађена и отворена? И, како сте ви пронашли своју?
- Ја сам неко ко је растао уз бајке и увек сам волела да ми их читају, док нисам спознала чар слова и док нисам самостално почела да читам. Те бајке су се увек завршавале позитивно. Што се тиче кутија, мислим да те животне кутије проналазе нас, а не ми њих. Често сам у животу, последњих двадесет година активног рада у Музеју Војводине, те кутије проналазила – или су оне проналазиле мене, зато што сам их вероватно својом неком енергијом привлачила. Само отварање кутија, ако говоримо о историји и нечему у чему као појединац можете да допринесете заједници – те кутије се отварају онда када сте ви зрели да их отворите. Јер понекад штиво које пронађете у кутији, ако је прерано отворите, не можете најбоље да разумете. Онда вас то што прочитате може одвести у неком кривом правцу.
Милован Данојлић има један есеј о томе да ако се не сретнете с једном књигом у право време, та књига ће бити заувек изгубљена за вас. Значи, то постоји и у животу једног историчара.
- Оно што је најинтересантније у животу једног историчара јесте истраживање. Историчари су, у принципу, детективи. И сваки историчар ће се сложити са мном да је најлепше када се суочавамо директно са историјом. А шта значи суочавање директно са историјом? Када ви у својим рукама држите неки предмет, било да је он тродимензионалан, који је сведок неког времена, или држите неки документ на ком је исписан један део неке историје – то у вама заиста буди осећај одговорности. Али да бисте разумели оно што држите и оно што читате, ви морате да имате знање и предзнање и да се образујете у том правцу. Тако да, ако бих ја сада од тих свих кутија, с обзиром на то да ми данас седимо у прелепом граду, у Пешти, ако бих издвојила неку значајну кутију, ја бих сада приоритет дала кутији која се зове Текелијанум. У њој су сабрани трагови времена, приче генерација, обичаји, речи и дела који су обликовали један народ и његов идентитет. Кутија која чува културно наслеђе као драгоцено благо пронашла је пут до мене онда када је идеја сазрела и када сам поставила правац кретања који ме је последњих година водио ка великом здању, ка Текелијануму. Није ме пронашла једна, пронашло ме је много кутија. Сваки њен садржај је мали део велике приче о традицији, стваралаштву и духу једног времена. Оне причају историју приватног живота, али и живота заједнице.
Отворивши кутије у Архиву Српске православне епархије будимске које се односе на историју Текелијанума, нисам отворила само прошлост, већ и мост између онога што је било, онога што јесмо и онога што ћемо тек постати. Оне нас подсећају да је културно наслеђе темељ на којем градимо будућност. И оно што је најлепше, у том истраживању нисам сама. Заједно са колегиницом, музејском саветницом историчарком, Милкицом Поповић, градим ту будућност.
Долазите из Војводине, која је пре свега сто година била део мађарског дела Аусторугарске монархије. У то време је Мађарска била три пута већа, а самим тим је и српски живаљ у Мађарској био многољуднији. Многе установе значајне за српску културу, уметност, образовање, па и саму државу, основане су на територији те државе, у Будиму, Пешти, Сентандреји, Новом Саду... Како на тај период историје гледате, колико је он значајан за историју и културну историју српског народа?
- Тај период је изузетно значајан и за културну историју и генерално за историју српског народа. Леп сте увод направили – једно велико царство, Аустроугарска, Хабзбуршка монархија. Територија данашње Војводине била је некада територија тог Хабзбуршког царства, односно Угарске. По природи ствари, Срби који су живели у том историјском периоду – а превасходно говоримо о 18. и 19. веку, који је заиста кључан за нашу историју – били су бројни. Политичке околности, сеобе које су се десиле крајем 17. века и током 18. века, биле су узроци те бројности српског народа.
Са друге стране, интелигенција је била присутна на овим просторима, и управо та интелигенција и Срби који су имали визију опстанка, неговања културе, историје, образовања и традиције дали су нам једно велико наслеђе. С друге стране, дали су нам и обавезу да то наслеђе не заборавимо, да га негујемо. Они су својим радом утицали на оснивање и стварање институција које су биле стубови српског образовања и неговања српске историје.
Ако говоримо о граду у ком седимо – Пешти – сви знамо да је Матица српска основана 1826. године управо у овом граду; ако говоримо о наслеђу великих и знаменитих имена, попут Саве Текелије, Текелијанум је био стожер српског образовања, а његова визија омогућила је Србима који су долазили на ове просторе да имају могућност школовања и боравка овде; ако се померимо из Пеште, имамо и Сентандреју, која је такође сведок те богате историје, суживота и наслеђа које је присутно до данашњих дана. Ако се померимо јужније – Нови Сад, Сомбор – то су све били градови тог поменутог царства. У Новом Саду имате 1810. године оснивање Српске велике православне гимназије, а пар година раније, 1791. године, Карловачке гимназије као најстарије српске гимназије на том простору. Препарандија у Сомбору, Норма – основана 1778. године – или Препарандија из 1895. године.
Сада сам у једном даху изговорила колико је таквих институција настало захваљујући једној српској интелигенцији и елити. Срби су, можда склањајући се од Османског царства и једног начина живота који им није био близак, овде затекли хришћанско становништво и самим тим добили привилегије и могућност да напредују и очувају своје име и традицију.
СВЕДОЧАНСТВА О СРБИМА У МАЂАРСКОЈ
„Музеј Војводине своје корене баштини у Пешти. Неко семе је засађено управо овде, а то је и Сава Текелија на свом примеру показао. Он је и другим Србима поручио – хајде да и ми нешто урадимо, као што то ради већински народ са којим живимо. Срби су се угледали на Угаре, на Мађаре, на Немце – имали су добре примере око себе, посматрали су и били изузетно образовани. Самим тим могли су да парирају у свакодневном животу. Текелија је предводио личним примером: издвојио је личне предмете и направио прве збирке. Зато кажем да у Музеју Војводине данас постоји много више збирки него у 19. веку, али то семе јесте засађено управо овде. А сви ти предмети сведоче о животу Срба на овим просторима“, истиче наша саговорница.
Музеј Војводине чува и музејску грађу која се односи на Велику народну скупштину 1918. године и присаједињење Србији. Како данас, са историјске дистанце, тумачите тај догађај и његов значај за српску историју?
- То је такође изузетно значајан догађај за српски народ, зато што је 1918. година, у принципу, остварила сан овдашњих Срба. То је нешто о чему су Срби, вероватно, у 19. и почетком 20. века маштали, желели и тежили томе да имају више блискости са својом матицом. С обзиром на то да смо причали о томе колико је значајних личности овде стасавало и образовало се, важно је истаћи да су управо они утицали и на формирање Кнежевине Србије. То је била једна симбиоза која је постојала са обе стране Саве и Дунава. Тако да је 1918. година, у тим географским променама, односно у тренутку завршетка једног царства или једне монархије и цртања нових граница, остварила дугогодишњи сан овдашњих Срба.
Не бих рекла да је то у потпуности раздвојило народе. Јесте било болно – болно за оне који су сматрали да су те територије изгубљене. Али са друге стране, ми треба много више да гледамо на оно што нам је било заједничко. Ако размишљамо о суживоту Срба и Мађара на овим просторима, Мађари су се кроз комшијске односе са Србима упознавали са једним делом балканске историје, а Срби са традицијом, историјом и наслеђем централне Европе. Тај један ток који је постојао, по мом неком субјективном схватању, био је добар и за једну и за другу страну – ако се политика посматрала на тај начин.
Са друге стране, 1918. година је важна, јер се Војводина, односно простор Војводине, присајединио Србији. То је затим утицало и на присаједињење Југославији, односно на формирање будуће Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, у којој је Србија имала кључну улогу – управо због бројности становништва и величине територије.
За нас Србе у Мађарској, који смо остали у много мањем броју, тај период је био болан. Многи су покушали да оптирају, да се прикључе тој великој српској држави, али је то искуство за њих било прилично тешко.
- То је нешто чему историја тек треба детаљније да се посвети – да се управо тај оптантски моменат темељније истражи. Ми тренутно у Музеју Војводине истражујемо тај део историје и надам се да ћемо следеће године приредити једну изложбу на ту тему. Ми најчешће проучавамо политичку историју, али је историја приватног живота изузетно важна за разумевање политичке историје.
За Србе који су остали овде, тај тренутак је за неке представљао проблем и био је болан рез који се осећао и касније, кроз године и кроз промене времена. Али политика понекад, и тога смо сведоци, не мисли на емоције. Са друге стране, живот мора да иде даље. Ако говорим као историчар, могу рећи да је кроз историју, за Србију и за већински српски народ, тај тренутак представљао остварење једног сна – сна о коме се маштало још у време када су Срби своје наслеђе носили на леђима и чували се од једне велике силе. То је на неки начин била историјска неминовност.
У XIX веку многи српски интелектуалци школовали су се у Пешти, а касније су градили институције по Србији. Може ли се рећи да и данашња Будимпешта, додуше у много мањој мери, доприноси стварању нове српске интелигенције?
- Наравно да су се данас и геополитика и образовање, као и сам начин образовања и бројност, значајно променили. То више није 19. век и та бројност није присутна ако говоримо о Србима на овим просторима. Данас су центри образовања у Србији, пре свега Београд и Нови Сад. Млади људи често одлазе у иностранство, углавном на мастер, постдипломске или докторске студије, односно на додатно усавршавање, па тако долазе и овде.
Ипак, и даље постоји једна заједница која, иако није бројна као у 19. веку – што је последица политичких околности – и даље постоји. Мислим да Будимпешта и данас нуди одређене могућности за образовање. О квалитету образовања не бих могла да говорим у смислу поређења Србије и Мађарске, нити бих се усудила да дајем тако дубоке оцене. Могу само да кажем да и данас постоје млади људи и будући интелектуалци који своју прилику траже управо у овом граду.
ИСТОРИЧАРКА И МУЗЕЈСКА САВЕТНИЦА
Чарна Милинковић (1981, Мостар) је историчарка и музејска саветница, директорка Музеја Војводине у Новом Саду. Дипломирала је историју на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду, где је наставила и последипломске студије из области националне историје средњег века. У Музеју Војводине ради од 2005. године, најпре као кустос, а потом као виши кустос за културну историју. Ауторка је и коауторка више изложби и музејских пројеката, а за изложбу Испит зрелости добила је награду „Михаило Валтровић” Музејског друштва Србије. Од 2024. године руководи Музејoм Војводине.
Када би неко хтео да разуме историју Срба у Угарској кроз само неколико предмета из музејске витрине, шта бисте му показали?
- Ово је једно веома занимљиво питање, јер је за историчара увек изазов да буде кратак. Када бих морала да направим једну малу изложбу од само неколико предмета, као што сте ми сада овим питањем поставили тај изазов, издвојила бих можда пет предмета. Са тих пет предмета могла би се испричати једна богата историја на коју смо поносни.
Први предмет би се односио на црквену историју – вероватно нека икона, као сведочанство вере и сеоба. Други предмет би могла бити нека царска повеља – документ који сведочи о правима и привилегијама које су Срби добили на овим просторима. Трећи предмет би било неко оружје, на пример сабља, као доказ да су Срби имали значајну војну улогу, посебно као граничари. Можда и нешто што сведочи о шајкашима и њиховом присуству. Четврти предмет би свакако била књига – јер без уџбеника и књига нема образовања и културе. То би могао бити неки уџбеник штампан у Бечу. И као пети предмет издвојила бих заставу – можда заставу из Сремске скупштине 1848. године, која сведочи о политици и националној припадности.
Разговор водио: Милан Степанов
Извор фотографија: ФБ страна и сајт https://www.muzejvojvodine.org.rs/