Пролеће 1999. године остало је дубоко урезано у колективно сећање грађана Србије, као време страдања, неизвесности и отпора. Ваздушна кампања НАТО-а против Савезне Републике Југославије, која је започела 24. марта и трајала 78 дана, представљала је један од најконтроверзнијих војних сукоба на европском тлу крајем 20. века.
Ваздушна кампања НАТО-а против Савезне Републике Југославије почела је без одобрења Савета безбедности Уједињених нација, што је у Србији и већем делу света доживљено као чин агресије, а не као легитимна међународна интервенција, како су то представљале западне земље. Као непосредан повод наведена је ситуација на Косову и Метохији и потреба да се спречи наводна хуманитарна катастрофа, али су многи у Србији, па и шире, сматрали да су разлози били далеко сложенији и да су укључивали геополитичке интересе, демонстрацију силе и настојање да се успостави нови поредак након Хладног рата.
Преговори у Рамбујеу, који су претходили бомбардовању, остали су у сећању као пропуштена прилика, али и као тренутак у којем су захтеви западних сила доживљени као неприхватљиви, будући да су подразумевали практично неограничено присуство НАТО трупа на територији земље. Када су преговори пропали, било је јасно да ће уследити војна акција, иако је мало ко могао да наслути њен обим, интензитет и последице.
Прве експлозије одјекнуле су у вечерњим сатима 24. марта, а убрзо потом небо изнад Србије постало је простор из којег је долазила стална претња. Иако су као циљеви наведени војни објекти, већ у првим данима било је очигледно да се листа мета шири и на инфраструктуру од кључног значаја за функционисање друштва: мостове, електроенергетске системе, фабрике, складишта, па чак и медијске куће.
ЦИВИЛЕ ГАЂАЛИ РАДИОАКТИВНИМ БОМБАМА
Приликом НАТО агресије у употреби је била и муниција са осиромашеним уранијумом, која је, према подацима самог НАТО-а, коришћена на више десетина локација, пре свега на југу Србије и на простору Косова и Метохије, али и у појединим деловима централне Србије. Реч је о специфичној врсти муниције која, услед своје велике густине, има изузетну пробојну моћ, али при удару оставља за собом радиоактивне честице које могу дуго да се задрже у земљишту, води и ваздуху, што је изазвало велику забринутост како међу стручњацима, тако и међу становништвом које је живело у тим подручјима. У годинама које су уследиле након бомбардовања, у Србији се све чешће говорило о порасту малигних обољења, нарочито у регионима који су били директно изложени дејству ове муниције. Лекари, онколози и епидемиолози указују на забрињавајуће трендове, истичући да се бележи већи број новооболелих него у претходним деценијама, као и да се болести чешће јављају код млађих особа.
Живот грађана убрзо се свео на ритам сирена и експлозија, на кратке предахе између ваздушних опасности и покушаје да се у тим празнинама обаве најосновније животне потребе. Ноћи су, према сведочењима грађана, биле посебно тешке, јер је управо тада најчешће долазило до напада, па су породице проводиле сате у подрумима, склоништима или ходницима зграда, ослушкујући звук авиона и надајући се да ће овај пут мета бити негде другде.
Упркос свему, људи су настојали да сачувају достојанство и неку врсту унутрашњег отпора, који се огледао у окупљањима на мостовима, концертима на отвореном, шетњама које су имале више симболички него практични значај. Био је то начин да се покаже да страх није потпуно овладао и да живот, макар и у измењеном облику, ипак траје.
Ипак, цена је била висока и све време је расла. Погођени су бројни градови – Београд, Нови Сад, Ниш, Крагујевац, Панчево, Чачак, Алексинац, Варварин... Један од најпотреснијих тренутака догодио се 23. априла, када је бомбардована зграда Радио-телевизије Србије, а живот изгубило 16 радника који су се у том тренутку налазили на својим радним местима. Тај догађај је у Србији доживљен као јасан доказ да граница између војних и цивилних циљева више практично не постоји, и да су страдања цивила постала део ратне стварности.
ВИШЕ ХИЉАДА ПОГИНУЛИХ И РАЊЕНИХ
Према проценама, током 78 дана бомбардовања погинуло је између 1.200 и 2.500 људи, међу којима и велики број деце, док су хиљаде рањене, често са трајним последицама које су им заувек промениле живот. Многи су страдали далеко од било каквих војних циљева, у својим домовима, на мостовима, у путничким возовима, аутобусима или колонама избеглица. Напад на воз у Грделичкој клисури остао је упамћен као један од најпотреснијих призора, када су људи који су се затекли у композицији у покрету постали жртве пројектила који није правио разлику између цивила и војних мета. Сличну тежину носи и бомбардовање моста у Варварину, погођеног током верског празника, када су се на њему налазили мештани, укључујући и децу.
Посебно место у колективном сећању заузимају најмлађе жртве, јер управо њихова страдања најдубље потресају и остављају осећај неправде који временом не слаби. Имена попут девојчице Милице Ракић, која је погинула у купатилу свог дома, постала су симбол страдања недужних. Њена прича, као и приче друге деце која нису дочекала да одрасту, претвориле су се у тихе, али снажне подсетнике на то да рат никада није апстрактан, већ увек личан и трагичан.
Поред погинулих, хиљаде људи су рањене, а многи од њих су остали трајни инвалиди, принуђени да наставе живот са непролазним физичким и психичким последицама. Према сведочењима, болнице су биле препуне, лекари су радили у изузетно тешким условима, често без довољно опреме и под сталном претњом нових напада.
Материјална разарања била су огромна и видљива на сваком кораку. Уништени индустријски комплекси, оштећени путеви и пруге, разорени енергетски капацитети – све је то оставило земљу у стању које је захтевало године опоравка. Процењена штета мерила се десетинама милијарди долара, али стварна цена, она која се не може изразити бројевима, огледала се у изгубљеним приликама, успореном развоју и осећају дуготрајне несигурности.
Када је 10. јуна потписан Кумановски споразум, а бомбардовање окончано, земља је ушла у нову фазу, обележену не само физичком обновом, већ и дубоким политичким и друштвеним променама. Повлачење војске са Косова и Метохије и долазак међународних снага означили су почетак нове реалности, чије последице и данас трају.
Данас, више од две и по деценије касније, Србија и даље носи последице тог периода, како у материјалном, тако и у духовном смислу. Сећање на 1999. годину није избледело, нити је постало само историјска чињеница. Оно је и даље живо, свеприсутно и веома болно.
Д. Ј.