Има људи који се буде заједно са светлошћу и с лакоћом улазе у дан, као да су одувек били део тог ритма. Други, попут мене, ближи су ноћи. У њеној тишини човек лакше чује себе. Мисли тада нису расуте као по дневној вреви. Сабирају се, смирују и постају налик тихим разговорима са сопственом душом.

Ноћ је време када се човек не брани од својих питања и у тим сатима свет изгледа искреније. Град утихне, људи се повуку у своје домове и чини се да је све оно површно, што дан неуморно носи са собом, остало негде иза. Ноћ не тражи од човека да буде брз, успешан, насмејан... Она му допушта да буде уморан, замишљен, па и помало тужан.

Али постоје јутра која ме, упркос свему, победе. То су она рана пролећна свитања, када се пробудим раније него што сам желео, као да ме нешто невидљиво благо позива напоље. У тим часовима природа још није сасвим будна. Личи на човека који је тек изронио из сна и још увек носи у себи остатке ноћи.

Има нечег дубоко људског том буђењу природе. Дрвеће је сањиво, као људи који још нису пронашли своје прве речи тога дана, а гране се помало њишу и подсећају на руке што се протежу после дугог сна. На њима се тек назире живот, у виду ситних пупољака, несигурних у себе.

Пролеће долази полако и дуго сазрева. Прво је једва приметна промена у ваздуху, а затим светлост постаје мекша. Негде у трави појави се мала зелена линија, налик потпису живота који се враћа. И тек нешто касније човек схвати да је зима заправо већ отишла.

Тако је и са људским срцем. Најдубље промене у нама никада не долазе ођедном. Оне расту у тишини, као пупољци. Дуго их носимо у себи, а да их ни сами не разумемо потпуно. Понекад нам се чини да стојимо на истом месту, да се ништа не мења, али негде у нама, далеко од очију света, полако се рађа нова снага.

Природа, чини се, зна нешто што човек често заборави: живот не воли наглост. Дрво никада не паничи када остане голо и не очајава када му лишће опадне и када ветар оголи његове гране. Оно зна да је то само једно годишње доба живота. Зима га тако учи стрпљењу.

Ми, пак, ретко умемо да чекамо. Човек жели промену одмах: када пати, жели да бол нестане истог дана; када се нада, машта о томе да се нада испуни сутра. Ми смо, можда, једина бића која су изгубила поверење у спорост живота, а он је по својој природи спор. Расте као трава, као корење које тихо продире кроз земљу или као јутро што се рађа из таме, без икакве журбе.

У тим ранопролећним јутрима светлост се појављује полако. Најпре се дотакне врхова дрвећа, као да жели да провери да ли је свет спреман за њу. Тек касније се спусти на земљу, на траву, на пут, на куће које још увек ћуте. И тада схватим још једну истину о човеку: и његова нада се увек рађа високо, у мислима, и тек касније сиђе до срца и постане стварна.

Птице у то доба још не певају пуним гласом. Њихова песма је кратка, несигурна, готово стидљива, као први јутарњи разговори људи који још нису потпуно ушли у дан или као реченице које траже свој тон.

И управо у тој несавршености има нечег вредног пажње. Све што се тек рађа увек је помало несигурно, као дете које начини прве кораке; као човек који први пут изговори речи неке велике одлуке; као срце које се после разочарања поново усуди да верује.

Можда је зато пролеће највише налик људској души. У њему има радости, али и сетне тишине. Има и наде, и успомене на зиму која је била дуга. Природа не изговара како је живот јачи од смрти, већ то само покаже једним својим листом, цветом или бусеном траве који се пробија кроз земљу.

Kолико само пута човек у животу помисли да је све завршено, да су наде потрошене, снови закаснили, а срце уморно од чекања… А онда чује једну реч, примети један поглед или закорачи у једно јутро и уз њих изненада угледа исти онај мали пупољак који се појављује на грани, у пролеће. Тада схватимо да живот није тако ломљив и слабашан како смо мислили. Упоран је, јер нам се враћа чак и када мислимо да више нема пута назад. Враћа се кроз ситнице које често и не приметимо – кроз мирис земље после хладне ноћи, тихо шуштање лишћа које се тек рађа или светлост која полако осваја таму.

Док другујем са тим раним јутрима, још помало поспан, имам утисак да природа говори човеку оно што он највише треба да чује. Не чини то гласно, нити користи велике речи. Само понавља исти призор из године у годину: долазак пролећа после сваке зиме. Kазује нам да ништа у животу није коначно док год постоји снага да се поново почне. Природа не зна за одустајање и познаје само циклусе: пад и раст, таму и светлост, зиму и пролеће.

Иако себе убрајам и ноћобдије, ова рана пролећна јутра имају неку посебну моћ нада мном. У њима видим оно што човек често заборави док жури кроз живот – да је свако ново јутро, ма колико тихо било, још једна победа живота. Мартовска јутра шапућу да у свакоме од нас, и када смо уверени да нам је срце уморно, увек постоји месташце способно да ни из чега роди и раскрили још једно ново пролеће, са свим његовим чудима.