Једна од највећих замки дигиталног доба јесте уверење да на све морамо да реагујемо, да свака изговорена реч тражи одговор, а свака провокација реакцију. У стварности, слобода почиње оног тренутка када схватимо да не морамо да учествујемо у сваком разговору који се води о нама или око нас.
Друштвене мреже су у почетку, сећамо се тога, обећавале повезивање, размену идеја, бржи проток информација и демократизацију јавног простора. Међутим, тај простор је врло брзо постао и место на коме се мешају знање и незнање, смисао и бесмисао, искрена комуникација и лупњава „празних шерпи“.
Све више људи ми, као комуникологу и некоме ко се бави психоанализом, поставља питање: како се изборити са огромном количином бесмисла која нам свакодневно долази преко друштвених мрежа; како реаговати на садржаје који стижу са лажних профила, на провокације и коментаре који понекад спомињу и наше име; како сачувати унутрашњи мир у простору који је често испуњен фрустрацијом, завишћу и агресијом?
Одговор, међутим, не треба тражити у борби против свега тога, већ у дистанци. Једна од највећих замки дигиталног доба јесте уверење да на све морамо да реагујемо, да свака изговорена реч тражи одговор, а свака провокација реакцију. У стварности, слобода почиње оног тренутка када схватимо да не морамо да учествујемо у сваком разговору који се води о нама или око нас.
Сваки психолог ће вам рећи да лажни профили, анонимни коментари и бесмислене расправе најчешће нису производ менталне снаге, већ слабости. Они су израз незадовољства, унутрашње празнине и неостварености. Психоаналитички посматрано, агресија која се испољава на интернету врло често представља пројекцију личних фрустрација. Човек који је незадовољан сопственим животом лакше ће покушати да умањи вредност туђег, него што ће се суочити са сопственим ограничењима.
Зато је селекција онога што гледамо, читамо и слушамо једна од најздравијих одлука коју свако од нас може да донесе. Ако мене питате, на друштвеним мрежама сам престао да пратим готово све, осим онога што објављују мени блиски људи или неки креативни незнанци, вредни пажње. Праћење профила неколико пријатеља или познаника препуних духа и позитивне енергије, понекад понеки уметнички или културни садржај и то је сасвим довољно. Та врста дигиталне дисциплине није одрицање од остатка света, већ управо супротно: она је начин да се сачува ментални простор за оно што је заиста важно, јер је пажња данас један од највреднијих ресурса које човек поседује.
Оно чему посвећујемо пажњу постепено постаје део нашег унутрашњег живота. Ако се непрестано излажемо бесмислу, агресији и површности, временом почињемо да носимо делове те атмосфере у себи. Али ако пажњу усмеримо ка креативности, знању и лепоти, унутрашњи живот постаје богатији и стабилнији. Зато је кључ у управо освешћивању креативне црте наше личности.
Сваки човек у себи носи способност да ствара, било кроз уметност, рад, разговор, писање или неки лични хоби. Креативност није привилегија малобројних талентованих људи, већ природна потреба човека да обликује свет око себе. Када уђемо у простор креативног рада, више не осећамо потребу да учествујемо у бесмисленој буци која долази споља.
Уместо празнине, зависти и зловоље које често нуде друштвене мреже, креативан живот ствара унутрашње богатство. Изостанак сталних реакција на туђе речи доноси мир, а уместо потребе да се доказујемо пред непознатима, имамо непроцењиво вредан осећај смисла.
Посвећивање послу који волимо, књигама, музици, уметности или местима која нас духовно обнављају враћа нас сопственом извору и удаљава од свега разарајућег, о чему је овде реч. Позориште је у мом случају једно од таквих места. Тамо човек поново долази у додир са мудром, живом речју, емоцијом, божанственом музиком, људском причом која се не своди на коментар или књигу жалби. Ту схватамо да живот има дубину коју интернет често поједностављује и своди је на ништавило.
Зло које нам је донела могућност да свако може да се изјашњава о било коме без икакве одговорности, подстакло је великог Умберта Ека да у једном интервјуу италијанском листу „La Stampa“ каже како су „друштвене мреже дале право говора хордама идиота, који су некада имали могућност да говоре само у кафанама, после чаше вина и били брзо ућуткани, без последица по друштво“. Данас, како је приметио, „они на друштвеним мрежама добијају исти простор као и нобеловци“.
На ову Екову мисао не треба гледати као на израз елитизма, већ је схватити као упозорење на опасност да се глас и ауторитет изједначе. Интернет је отворио простор за изражавање мишљења, али није аутоматски створио културу опхођења. Зато је данас важније него икада неговати сопствену унутрашњу хигијену. То значи знати шта читамо, кога слушамо и чему посвећујемо време. Уједно значи и имати сталоженост да игноришемо провокацију и да разумемо да се достојанство не брани увек одговором, већ управо игнорисањем.
На крају, човек увек има избор. Може да учествује у буци целог света или да гради сопствени унутрашњи простор; може да лакомислено реагује на сваку увреду или да енергију усмери на стварање нечег вредног, у чему ће уживати и они и други људи. Могућност избора је свакако на нама: да ли пристајемо да будемо део бесмислене дигиталне гужве или креатори сопственог живота, смисленог и, као таквог, непоновљивог.