Последњих година јавни говор највиших глобалних политичких актера клизи ка речнику подземља, какав је донедавно био незамислив у дипломатској комуникацији. Уместо опрезних формулација и дипломатских упозорења, све чешће се чују речи о елиминацији, уништењу и смрти.
Тај језик не открива само темперамент појединих политичара, већ и дубљу промену у политичкој култури: када претња смрћу постане део јавног говора, онда и сам политички сукоб почиње да личи на обрачун криминалних банди, у којем се, међутим, користе средства државе.
Истовремено, дигитални простор делује као појачало за сваку изговорену реч. Запаљива изјава са конференције за штампу за неколико минута обиђе свет, а затим постаје мим и шири се глобалним мрежама. Политичка реторика тако више није само порука противнику, већ сигнал милионима присталица и противника који је могу тумачити као подстрек на деловање.
Последња деценија донела је низ примера у којима се граница између реторике и стварне силе опасно замагљује. Доналд Трамп је прво изјавио да Сједињене Државе не искључују употребу војне силе према Венецуели, а затим је до војне интервенције и отмице председника Николаса Мадура заиста и дошло. Неколико година раније, након ликвидације иранског генерала Касема Сулејманија, уследила је и јавна претња ударима на десетине иранских локалитета. Када се претећа реторика надовезује на већ извршену војну акцију или на акцију која након ње следи, разлика између насилних речи и самог чина агресије постаје све мања.
Слично померање прага осетљивоти видљиво је и у рату у Украјини. Украјински председник Володимир Зеленски изјавио је да ће Владимир Путин „ускоро умрети”, док је Дмитриј Медведев, реагујући на такве речи, говорио о „косачици” која „дише за вратом” Зеленског. Полемика се проширила и на односе Кијева и Будимпеште, када је Зеленски запретио мађарском премијеру Виктору Орбану како ће украјинска војска закуцати на његова врата.
Још више забрињавајући тренд јесте чињеница да претње све чешће погађају и породице јавних личности. У Сједињеним Државама бројни случајеви узнемиравања и застрашивања обухватају не само политичаре већ и њихове најближе. Истраживања показују да након политичких атентата или насилних инцидената често долази до „секундарног таласа” претњи – према новинарима, локалним функционерима или грађанима који су се јавно изјаснили.
Да опасност није само теоријска показују и конкретни догађаји. Покушај атентата на словачког премијера Роберта Фица у мају 2024. био је снажан подсетник да се политичко насиље враћа у Европу. Исте године, на митингу у Пенсилванији, Доналд Трамп преживео је покушај атентата. Напад на данску премијерку Мете Фредериксен у Копенхагену, мада касније третиран као појединачни инцидент, такође припада истом обрасцу агресије у јавном простору. Коначно, у септембру 2025. убијен је амерички политички активиста Чарли Кирк.
Сви ови догађаји показују да је политички простор постао опаснији него пре само неколико година. Када говор постане насиље у најави, увек постоји ризик да неко – из фанатизма или уверења да брани „вишу ствар” – претњу претвори у дело.
Истовремено, у позадини ових оштрих реторичких сукоба одвија се и тиши процес геополитичког надметања. Док политичари размењују све теже речи, Кина води сопствену тиху стратегију засновану на економији, енергетици и дугорочном планирању. Кинески стратег Сун Це је још пре две хиљаде година записао да је „врхунска победа она која се извојује без борбе”. Данас се та мисао често тумачи у геополитичком и геоекономском контексту: док једни воде ратове и медијске кампање, други обезбеђују ресурсе, ланце снабдевања и енергетску сигурност.
У свету у коме се политичке претње све лакше изговарају, на крају ипак одлучују ресурси – економска моћ, енергија, технологија и време. Реторика може да запали јавност, али историја показује да победу најчешће односе они који су дисциплиновани, имају стрпљења и материјалних средстава да дугорочно издрже сукобе. Вербално насиље је уточиште слабих.