Унутрашњом реорганизацијом Српског медијског центра у Будимпешти, Српске недељне новине су добиле новог-старог главног уредника. Реч је о Драгану Јаковљевићу, дугогодишњем новинару и ранијем уреднику листа, који ће на ову дужност поново ступити за десетак дана.

После више деценија проведених у СНН-у, где си прошао све фазе – од спољног сарадника до главног уредника, у једном тренутку си, пре пар година, нестао са српске медијске сцене у Мађарској. Зашто?

- Након тридесетак година рада у Српским недељним новинама и тринаест година уређивања овог листа, пре две године сам уочио да се у тадашњим ужим управљачким структурама при српској заједници у Мађарској јавља изразита тенденција неформалне, али снажне приватизације. Не бих то назвао политичким правцем, већ више интересно-фамилијарним, коме ја нисам припадао. Догађало се то непосредно пред мањинске изборе, када је почела грчевита борба за “власт” и када се нису бирала средства да се супарници скрајну, омаловаже, па и дискредитују. Бити уредник у таквим условима није било нимало захвално. Како се, очигледно, стало на становиште да ја нисам особа која би се придружила таквим работама и како сам, као такав, вероватно био нека врста „човека од неповерења”, доживео сам и био сведок много тога ружног, о чему сада не бих говорио. У једном тренутку више нисам видео себе у таквом окружењу. Да моје физичко и психичко здравље не би било угрожено, повукао сам се са мањинске медијске сцене и посветио глобалном новинарству, као дописник београдске „Политике” из Будимпеште, што и данас радим. Упоредо са тим, посветио сам се и књижевном раду и постдокторским специјалистичким студијама психоанализе, због чега се ни у једном тренутку нисам покајао.

Шта се после тога дешавало са Српским медијским центром и нашим новинама, јасно је свима који су их у међувремену читали и то не бих да коментаришем. Драго ми је што је недавно започео процес опоравка нашег листа и што ћу, након једноипогодишње паузе, а потом и једног периода уређивања дигиталног издања СНН-а, имати прилику да допринесем наставку тог бољитка нашег медија, као главни уредник.

Претпостављамо да те је и сада, када си прихватио понуду да поново уређујеш лист, дочекала стара дилема: како удовољити различитим укусима и очекивањима наших читалаца?

- Садашњи период је веома сложен и прихватање предлога да поново уређујем лист је за мене прилично „врућ кромпир”, тим пре што нема тог уредника на свету који је свима по вољи. Информативне потребе и појединачни укуси припадника српске заједнице у Мађарској су свакако различити, што је потпуно природно и немам илузију да ће се сваком појединцу допасти све што објављујемо на страницама СНН-а. Постоје међу њима генерацијске, образовне и друге разлике које нашу читалачку популацију чине хетерогеном, али ћемо бити задовољни ако свако од њих у нашим новинама пронађе барем пар текстова који ће привући њихову пажњу и због чега ће пожелети да и даље буду примаоци листа.

Често се сетим разговора са времешним музичким уредником једне радио-станице у којој сам радио као млад новинар. На моју констатацију да има дивно радно место јер увек може да пушта и слуша музику коју воли, одговорио ми је: „Ех, драги колега, када бих бирао само музику која је мени блиска и коју волим, задовољио бих себе, али бих веома брзо остао без слушалаца, што ми свакако није циљ”. Тих његових речи сам се, приликом уређивања новина, увек држао, не дозвољавајући неким својим личним афинитетима да превагну над оним што би требало да буде јавни интерес и поштовање генералне концепције једног медија, односно очекивања популације на коју смо усмерени.

Чему ћеш бити највише посвећен као нови-стари главни уредник СНН-а?

- Оно о чему ћу убудуће, када преузмем дужност уређивања новина посебно водити рачуна, јесте писменост текстова наших сарадника. За разлику од електронских медија, новине имају израженију архивску улогу и остају као трајно сведочанство о нама и нашем времену, и могу бити и вековима на дохват руке читаоцима. У штампаним медијима се свака грешка јасно види и читаоци могу да јој се враћају, сада или после низа година, и да је анализирају. Са електронским медијима је другачије. Иако се и код њих примете грешке, оне су мање уочљиве и краће се памте. Оне код њих могу да се замаскирају говоришљивоћу и реторичким вештинама новинара. Осим тога, новинари нису ту само да извештавају или коментаришу, већ и да на посредан начин едукују своје читаоце. Тужно ми је када уочим да новинари у неким медијима нису довољно писмени и када дозволе да их читаоци или слушаоци уче писмености.

Пошто је ово лист српске заједнице у Мађарској, предност ће и даље имати извештаји са локалних догађања и теме које се тичу наше аткуелне друштвене стварности. Међутим, не треба занемарити ни неке важне општенационалне теме, зато што нас оне враћају нашим коренима, успоравају асимилацију и директно или индиректно дају одговор на питање ко смо, коме припадамо и зашто смо ту. Када нам новински простор дозволи, повремено ћемо објављивати и неке „лаганије” садржаје који су раније били веома радо читани.

Уредници СНН-а, још од Теодора Павловића до данас, увек су се суочавали са придикама како у новинама, наводно, нису сви актери друштвене сцене равномерно заступљени. Како ви гледате на такве изјаве?

- Можда је то што у Мађарској, у којој живим више од 30 година, немам родбину ни кумове у овом случају срећна околност, јер то значи да нема ниједног разлога због којег би неко могао да ми приговори да сам више наклоњен неким актерима наше друштвене сцене, него другима. У сваком медију је присутна пракса да се актуелни носиоци друштвено-политичких функција чешће оглашавају него други, из простог разлога што се од њих и очекује да пред јавношћу која их је бирала, образложе неке своје одлуке или изнесу планове које имају. То, међутим, не значи да оне који нису на функцијама треба скрајнути и да њихово мишљење није важно.

Увек сам се чудио када су ми, приликом предлога за интервјуе, неки од ранијих изабраних функционера одговарали како они „не би да се рекламирају” и како „нису жељни рекламе”. Мислим да је код њих постојала забуна у схватању функција које су обављали. Када им предлаже интервју, новинар нема на уму никакву „рекламу”, или барем не би требало да је има, већ обавезу упитаног да одговори на нека питања која су од значаја за јавност, а на које може да да одговор само он.

Наравно да, као и код свих нас, и у мом случају има неких људи у које приватно више не могу да имам поверење, али то не значи да не треба да комуницирамо пословно и да овај медиј не треба да буде отворен и за њих, уколико њихова делатност оправдава такво присуство. Новинарством се бавим већ деценијама, за то сам се школовао и одавно сам научио да професионално треба делити од личног. Ми нисмо ту да се волимо или мрзимо, већ да сарађујемо, када за то има простора.

Новинари и уредници су по природи свог посла често суочени са различитим врстама критичког мишљења. Како се носити са свима њима?

- Људи у медијима су по природи свог посла јавне личности, чији је учинак одмах видљив конзументима садржаја које припремају. Зато сматрам потпуно природним да свако има право да се осврне на наш рад и оцени га онако како мисли, али то не значи да новинар на сваки такав кометар треба да реагује или да се због нечега правда, јер је питање где би нас то одвело. Што се мене тиче, и данас бих могао свакоме ко ме упита да тачно образложим зашто се неки текст нашао у новинама и зашто баш у тој форми, јер за све постоји разлог. Таква, добронамерна питања, ако их има, сматрам пожељним, јер говоре да се људи интересују за наш рад и увек сам радо одговарао на њих. Оно што не прихватам јесу паушалне оцене да нечији рад „ништа не ваља”, које се дају у његовом одсуству и без навођења јасних разлога зашто се тако мисли. У таквим случајевима је често реч о нечасним намерама које су срачунате на нашто сасвим друго и на њих се не треба обазирати.

Разговор водио: Милан Степанов