Публика никада није непријатељ уметности, већ је управо она разлог њеног постојања. Зато је сваки концерт отказан под притиском идеолошких стражара мала, али болна капитулација културе пред таласом екстремизма који се, као што историја балканског простора неумољиво показује, никада не задовољава једном победом. Он увек тражи следећи корак.
У госте ми понекад дође једна тиха, једва приметна, али разједајућа туга. Обузме ме када приметим да се култура - која је оно најфиније, најосетљивије ткиво једног друштва, претвара у полигон за идеолошке обрачуне и иживљавања патолошких сејача мржње. Та врста туге личи ми на сумрак који полако прекрива град, док људи још желе да верују да је око њих дан.
Управо је она данас пратиља једног призора који се на Балкану понавља с необичном упорношћу: мала, али бучна група десничарских екстремиста узима себи за право да одређује где ће смети да се пева, а где ће песма морати да утихне. Kао да мелодија има националност и пасош и као да емоција мора да прође кроз политичку контролу пре него што стигне до срца својих обожавалаца.
И можда би то што је Тони Цетонски подлегао групи екстремиста у Хрватској и отказао концерт у Новом Саду, било тек још једна гротескна епизода балканске свакодневице, да у тој причи нема нечег много тужнијег. Реч је о спремности, не било ког певача, већ препрошлогодишњег победника фестивала “Београдско пролеће” да тако олако попусти под притисцима сејача мржње и тиме жестоко ошамари своје обожаваоце у Србији.
Уметност је, по својој најдубљој природи, супротност страху. Она настаје тамо где се човек усуђује да говори, да пева, да ствара, упркос границама које му свет поставља. Песма никада није била само звук, него је и простор слободе. У њој су се људи на тим просторима препознавали много пре него што су научили да једни друге посматрају кроз границе, заставе и историјске рачуне.
Некада су исте мелодије путовале од Љубљане до Скопља, од Загреба до Београда, као реке које не питају кроз чије територије протичу. У тим песмама људи су препознавали сопствене туге, љубави и надања. Оне су стварале један невидљив, али стваран простор заједништва, у којем је било могуће веровати да је људскост важнија од свега другог.
Зато данас звучи готово надреално када се каже да је неки град „непријатељска средина“ за један концерт. Kако за једног певача може бити “непријатељски” град у којем људи купују карте, чекају вече када ће заједно певати и долазе са истом оном радошћу са којом се долази на свако место где музика обећава да ће на тренутак учинити свет подношљивијим.
Kо је ту непријатељ? Публика која зна све стихове или можда људи који су одрасли уз те песме? Да ли су непријатељи они млади који можда никада нису ни помислили да би између њих и извођача могла да постоји граница, осим оне између бине и партера?
Истина је једноставна: публика никада није непријатељ уметности, већ је управо она разлог њеног постојања. Зато сваки концерт отказан под притиском идеолошких стражара није само логистичка одлука. То је мала, али болна капитулација културе пред таласом екстремизма који се, као што историја балканског простора неумољиво показује, никада не задовољава једном победом. Он увек тражи следећи корак.
Ако данас можеш да спречиш концерт у „грешном“ граду, сутра можеш да забраниш и песму; ако можеш да забраниш песму, можеш да почнеш да одређујеш и ко сме да је слуша. Тако се, корак по корак, простор слободе сужава док не постане тесан попут ровова у које су нас исте идеологије већ једном гурнуле.
Балкан превише добро познаје цену таквих идеја. Превише је гробова настало из уверења да су људи са друге стране границе непријатељи “по природи”. Превише је живота прекинуто због митова о чистим просторима, чистим идентитетима и чистим културама.
Kултура, међутим, никада није била “чиста”. Она је увек била мешавина гласова, утицаја, сусрета и размена. Свака песма коју волимо носи у себи трагове небројених додира међу људима који су живели, волели и патили на истом простору. У том смислу, уметници имају одговорност која превазилази пуко извођење песама. Они су чувари једног простора у којем се људи сусрећу мимо политике, историјских траума или граница које су нацртане на мапама, али не и у емоцијама.
У тренутку када хиљаде људи заједно пева исти рефрен, нестаје много тога што их иначе дели. Нестају политичке пароле, идеолошке етикете, па чак и вештачке националне разлике, које се иначе, управо захваљујући онима који од тих разлика живе, чине непремостивима.
Зато сваки концерт који се одржи упркос галами екстремиста постаје мали, али важан чин отпора. То је потврда да већина људи на Балкану не жели нове ровове, него нове песме. Сваки културни догађај који се откаже због таквих притисака оставља за собом осећај да смо поново, макар на тренутак, дозволили да страх и манипулација проговоре гласније од разума.
Ипак, историја културе нас учи једној утешној ствари: бука мржње увек је гласна, али никада није дуговечна, јер песме обично наџиве и идеологије и границе. Људи, упркос свему, настављају да слушају једни друге, чак и онда када им говоре да то не би требало, јер музика има једну особину коју ниједна политика никада није успела да укине. Она проналази пут, тако да питање није да ли ће песма прећи границу, већ хоћемо ли ми имати довољно храбрости да не дозволимо да је на њој зауставе.