Прошлонедељно заседање Скупштине Самоуправе Срба у Мађарској подсетило ме је на чувени мисаони експеримент са Шредингеровом мачком, која је – све док је у кутији – истовремено и жива и мртва.

Седео сам у скупштинској сали сатима и пратио јалову расправу која се, на крају, завршила без икаквог резултата. Чланови Скупштине нису могли да се усагласе чак ни око дневног реда, па до разговора о суштинским питањима, као што су буџет Самоуправе за 2026. годину и судбина школе у Сегедину, није ни дошло.

Тако сам, као новинар, остао без планираног извештаја – јер је тешко извештавати о догађају који се истовремено и десио и није – али сам зато имао довољно времена да размишљам о последицама оваквог понашања појединих скупштинара.

Неки од њих су, у паузи заседања, нашли за сходно да и мене лично нападну и извређају. Очигледно им сметају новинари који их се не плаше и који ствари називају правим именом: опструкцију називају опструкцијом, безобразлук безобразлуком, и не пристају на еуфемизме који су много дражи дотичним политичарима.

Овога пута им нисам остао дужан. У животу сам научио да агресивни људи не разумеју језик компромиса и добре воље – они то тумаче као слабост. Када вас неко нападне и покушава да вас понизи пред лицем сопствене заједнице, понекад је једини исправан одговор да му се узврати истом мером.

Међу онима који данас најагресивније праве неред у нашој Скупштини има и људи који су се српској заједници у Мађарској прикључили тек недавно. Пожелели су да постану део наше приче, из разлога који за сада нису сасвим јасни. Једно је, међутим, извесно: од њиховог агресивног понашања и деловања имамо много више штете него користи. Срби староседеоци, какви год били и колико год се међусобно не слагали, на крају су увек успевали да пронађу компромисно решење. У томе смо се, уосталом, увежбали кроз векове – и управо захваљујући томе наша заједница је и опстала.

Да не буде забуне: многи новопридошли Срби су се у нашу заједницу уклопили природно и племенито, обогативши је својим знањем, радом и енергијом. Имам међу њима и доста пријатеља – добро нам дошли, добро је што сте ту са нама. Сада, међутим, „захваљујући” поменутим појединцима, имамо заваду, свађу и отворену опструкцију рада Скупштине, па се не померамо с места. Имамо једног човека који без престанка хушка и вређа, и другог који је у Скупштину ушао с једне листе, а затим окренуо ћурак наопако и почео да гласа за другу. Завршиће се и то једног дана – на овај или онај начин, победом једне или друге стране – али ће начињена штета остати са нама. Што ова завада дуже траје, то ће бити теже зацелити ране и поправити међуљудске односе у нашој заједници.

Сам Ервин Шредингер је, наводно, волео мачке, иако је његова измишљена мачка постала најпознатија „жртва” у историји физике. Понекад се питам да ли поједини чланови наше Скупштине – поготово они новопридошли, који су у њу ушли преко листа наших традиционалних удружења, а данас се понашају као харамбаше – заиста из дубине свог срца воле српску заједницу у Мађарској којој су се прикључили. Или су, можда, ту само зато што се надају неком високом положају и доброј плати.

Ако су моје сумње оправдане, онда за њих ништа неће бити прескупо. Није им, уосталом, била превисока цена ни губитак места српске заједнице у мађарском парламенту, па им неће бити ни неизгласавање буџета наше Самоуправе, ни постепени распад система. Они желе да лове у мутном – а да би се ловило у мутном, вода мора стално да се замућује. Зато им је у интересу да наше поделе трају што дуже. Мир у кући њих чини много мање важним, готово небитним. Све ће учинити да до њега не дође.