СНН плус
Драган Јаковљевић: Кућа гори, а баба се чешља

Суботње јутро у Пешти одише оном врстом смирености која човека нагони да корача спорије. Док крећем у шетњу ка мени омиљеном парку на Тргу Лудовика, стиже ми на имејл текст колеге Милана Степанова о још једној неуспелој седници Скупштине Самоуправе Срба у Мађарској. Ходам и читам полако, са оним тихим осећањем које се јави када унапред знате шта ћете прочитати.

И заиста, све је било ту, као у некој старој, већ много пута виђеној представи. Свађе, оптужбе, сумње, пребацивања, борба за функције, надгорњавања, у којима се више не зна ни ко је почео, нити зашто је почело. Као да се нека тешка сенка уселила у српске редове и запосела умове људи који би требало да мисле о заједници која их је бирала, а не о сопственим „победама“. Као да су инати постали важнији од разума, а зловоља гласнија од мудрости.

Читајући овакве вести, човек се понекад запита да ли је могуће да људи који припадају тако малој заједници могу да уложе толико снаге у међусобно исцрпљивање. Да ли заиста не знају да победа над сународником који би требало да буде на истом задатку као и ми, у ствари значи пораз за све?

С том мишљу стижем до Природњачког музеја. У његовом дворишту се већ вековима налази место које пештански Срби називају „Илијина вода“. Није то неки велики споменик, нити нешто што би својим изгледом привукло туристе. Тек један скромни бунар, ограђен и уредно наткривен. Али, то је место с душом, и ваљда је због тога увек био омиљено састајалиште наших давних предака, који су у Пешту долазили из разних крајева. Понекад су стизали са мало наде, али увек са уверењем да човек нигде не може да опстане сам. Код тог бунара се вероватно нису доносиле велике одлуке, већ се више градило поверење и разговарало. Делиле су се мука и радост, питало се за здравље, за децу, за родбину која је далеко... Тако се рађала и одржавала српска заједница.

Прилазим огради очекујући да ћу видети и осетити оно у чему сам толико пута уживао: двориште са дрвећем, мирис земље и траве, тихо место усред града које је увек изгледало као мали, али драгоцен остатак прошлости.

Испред себе, међутим, затичем сасвим другачију слику. Двориште је постало градилиште, дрвеће нестало, а земља прекривена бетоном. Машине, гомиле арматуре и прашина заузимају простор који је имао тиху достојанственост. И, у средини свега тога, стоји бунар, притешњен бетонским блоковима, као човек који се нашао међу људима који га више не разумеју.

Гледам тај призор и осећам чудну тескобу, јер ми та слика изгледа не само сурово реално, већ и дубоко симболично. Док су се некада Срби окупљали око тог бунарчића и стрпљиво градили заједницу, део данашње генерације српских представника као да је посветио своју снагу њеном разграђивању. Оно се дешава полако, али упорно, као када вода подрива камен и на крају га сруши.

Заслепљени сопственим сукобима, као да више не виде оно што је заиста важно. Можда и не знају шта се догодило са „Илијином водом“, ако су тамо икада и били. Ушанчени у своја „удружења“, која све више личе на међусобно посвађане политичке странке или на ратне ровове, они воде своје мале битке, уверени да се њима бране част, истина или правда. А у стварности, често се брани само лична сујета и ништа друго.

Заборављају да свака изговорена тешка реч остаје негде да живи. Свако понижење оставља ожиљке, који се с временом претворе у зидове између људи. А зид је најсигурнији начин да се заједница полако угаси.

Срби из минулих векова нису долазили код „Илијине воде“ зато што су морали. Долазили су зато што су знали да човек без других људи полако постаје сиромашан, ма колико функција или титула имао. Јер, функције и мандати пролазе, новац се потроши, имена се забораве. Остаје само оно што смо изградили међу људима и ако то изгубимо, узалудно ће бити све у чему сада, тако олако и наивно, видимо „наше победе“.

Scroll to Top