Можда је најузнемирујуће то што се човечанство све више навикава на ратове као на нормално стање. Вест о новом сукобу траје дан или два, а затим нестаје пред следећом кризом, док последице остају годинама.

Америка и Израел су напали Иран. Пишем ову реченицу као да је реч о уобичајеној вести, краткој информацији из света, а не о могућем уводу у глобални сукоб несагледивих размера. Иран није периферна држава, већ један од кључних стубова Блиског истока и ширег евроазијског простора: значајан чинилац БРИКС-а, важна карика кинеске иницијативе „Појас и пут” и стратешки партнер Русије. Зато ово није удар само на један режим, већ и порука читавом блоку који се супротставља западној доминацији.

Уколико би Техеран био војно сломљен и гурнут у хаос налик оном у Ираку, Либији или Сирији – без стабилне власти, са разореном инфраструктуром и милионима људи без перспективе – последице не би остале ограничене на регион. Нови таласи избеглица, радикализација, нестабилност тржишта енергената и политички потреси неминовно би се прелили у Европу, која је већ исцрпљена претходним кризама.

Наредни месеци биће пресудни: да ли ће иранско руководство и Револуционарна гарда издржати удар, да ли ће се систем власти одржати или почети да се распада, и – можда најважније – да ли ће Русија и Кина остати по страни или ће пружити директнију подршку. Питања је безброј, одговора готово да нема. Ми, обични становници планете, остајемо неми посматрачи геополитичке коцкарнице, али цену ћемо плаћати сви: најпре на бензинским пумпама, затим кроз раст цена, нестабилност и пад животног стандарда. Историја Источне Европе нас учи да ратови ретко остају далеко – пре или касније, они се приближе, прелију се преко граница и постану наша стварност.

Много тога зависиће од тога да ли ће сукоб остати ограничен на директне ударе или ће се распламсати читав систем посредничких ратова који већ деценијама тиња широм региона. Иран располаже мрежом савезника и оружаних група од Либана до Јемена; њихово активирање значило би фронтове без јасних линија и рат који се води истовремено на копну, мору и у сајбер простору. У таквом сценарију ниједна велика сила не би могла да остане потпуно неутрална.

Посебну опасност представља могућност блокаде Ормуског мореуза, кроз који пролази значајан део светске трговине нафтом. То би изазвало енергетски шок глобалних размера – скок цена, нови талас инфлације, пад индустријске производње и социјалне немире у многим земљама. За Европу, већ оптерећену ратом у Украјини и енергетском кризом, то би могао бити ударац који дубоко мења економску и политичку равнотежу.

Парадоксално, спољни напад често не слаби власт унутар нападнуте земље, већ је учвршћује. Уместо унутрашњег слома, може доћи до мобилизације становништва и радикализације политичког курса. Тада рат престаје да буде само геополитички сукоб и поприма идеолошку, па и цивилизацијску димензију, у којој компромис постаје све мање могућ.

Још једна жртва оваквих интервенција јесте међународно право. Ако се сила поново покаже као главни арбитар у односима међу државама, свет се корак по корак враћа у епоху у којој договори важе само док су у интересу најмоћнијих. То је опасан преседан који охрабрује и друге регионалне актере да своје спорове решавају оружјем.

Можда је најузнемирујуће то што се човечанство све више навикава на ратове као на нормално стање. Вест о новом сукобу траје дан или два, а затим нестаје пред следећом кризом, док последице остају годинама. Ако се овај рат прошири, он неће бити само „још један” – могао би постати прекретница после које свет више неће изгледати исто.