Човек с временом научи како да сакрије место где је пукао. Научи да прекрива огољено ткиво навиком, дужношћу или пристојношћу. Не показује свима свој прелом. И не треба, јер свет није увек нежан према туђим ранама.

Недељом волим да изађем из куће без нарочитог плана. Онако, да протегнем ноге и разбистрим мисли. У нашем крају се пролеће не најављује календаром, него неком неухватљивом енергијом која крене да кружи око нас, као да свет полако мења страну сна.

Ходам познатом стазом, поред дрвореда који сам гледао безброј пута, али који данас посматрам некако другачије. Застајем испод крошњи и загледам врхове грана, у потрази за ма којим знаком да су спремне за буђење.

Зима им је оставила своје трагове: покоју суву гранчицу, лишће које је презимило у углу тротоара, свеж ваздух у хладу… Ипак, на гранама се већ назиру ситни пупољци, који својим особеним говором дају намернику до знања како се спремају за важан догађај. О њему се, наравно, никада не говори наглас.

Поглед ми застаје на једној грани, само наизглед истој као остале. И она носи пупољке врхова окренутих ка сунцу, али ми је пажњу привукло нешто необично у њеном положају. Kао кад човек стоји усправно, а ти ипак наслутиш да га нешто боли.

Прилазим ближе и видим да је скоро откинута. Пукла је негде на средини, вероватно под теретом снега или налетом ветра. За стабло се држи тек танким, једва видљивим комадићем коре. Место прелома је тамно, огољено и грубо.

Да нисам пришао, већ гледао само из даљине, никада не бих рекао да та грана није као остале, нити бих знао да скрива своју муку од погледа пролазника. Али, и таква, спрема се да цвета и као да не мари што је на ивици да се одвоји и падне. Скоро одвојена од живота, грана не одустаје. Док је упитно посматрам, чујем како ми поручује да ће да цвета и листа док год је за свет везује макар једна једина танана нит, јер зато и постоји.

Онда помислим на неке људе, сличне грани из мог комшилука. Има их напуклих под теретом нечега о чему не говоре, али што им бразда лица и душе. Неко те ударце живота назива разочарењима, неко губицима, неко издајама, а неко тихим неправдама. Ипак, и тако рањени ходају усправно, смеју се кад треба, баве се својим пословима, подижу децу, планирају сутра, спремни да цветају, као и сви други.

Човек с временом научи како да сакрије место где је пукао. Научи да прекрива огољено ткиво навиком, дужношћу или пристојношћу. Не показује свима свој прелом. И не треба, јер свет није увек нежан према туђим ранама. То, ипак, не значи да рана не постоји.

Тек када му се приближиш и застанеш, као што сам ја застао поред те гране, можеш да приметиш да нешто ипак није у реду. Осетиш то у некој реченици која се прекине на пола, у погледу који на тренутак побегне, у тишини која се спусти без разлога. Нису то велики догађаји, нити драматичне исповести. Ти знаци су сићушни, али дубоки и храпави, као линије на кори дрвета.

Ова грана ме је научила нечему што нисам очекивао од обичне, недељне шетње. Оно што на крају превагне није величина ране, нити дубина пукотине, већ нит која остане повезана са животом. Док год постоји макар и делић коре који нас држи за стабло, биће и наде. А некада је и тај делић сасвим довољан.

Знам неке рањене људе који, упркос сопственим боловима, и даље имају стрпљења за туђе слабости. Такви су јер знају како изгледа бити на ивици. Kажу да онај ко је једном висио над понором, не гура другог лако.

У свету у коме је пожељно једино бити чврст, мало ко говори о својим напукнућима, иако су она део свакога од нас. Неко је, можда, изгубио нешто што никада неће моћи да надокнади; неко је издао себе да би опстао; неко је ћутао када је требало да викне… И сви некако ходају. Многи и са пупољцима на гранама.

А можда бисмо били пажљивији када бисмо знали где је ко напукао? Пошто не знамо, једино што нам преостаје јесте да будемо обазриви, да не судимо пребрзо и не меримо туђу снагу само по ономе што видимо. Живот нас учи да, ето, и најлепша крошња може да скрије најдубље ожиљке.

Настављам даље и још једном бацам поглед на ту грану. Сунце је обасјава као и остале и не прави разлику. Под његовом светлошћу прелом је мање видљив, а мали пупољци као да исијавају радост због саме чињенице да постоје. Помишљам како смисао можда није у томе да останемо нетакнути, него да, и када смо сломљени, не заборавимо на божански дар цветања, који нам је свима дат.

Онима који изгледају снажно човек уме да завиди. Kажемо како је њима лако, а не слутимо какви су све ветрови дували њиховим душама и колико су пута већ били на ивици да се преломе, или им се та врста страдалништва и догодила. Људи ретко носе своје ломове на реверима. Скривају их у дубинама својих душа, где их други не виде.

Али можда управо они који су једном дубоко напукли, једини познају вредност сваког пупољка и то колико је тешко поново се отворити према светлу; колико је потребно храбрости да, упркос свему, поново поверујеш. Јер, када те једном сломи олуја, више никада не стојиш равно као пре, али зато можеш да одлучиш да и даље растеш и верујеш у ново пролеће.