Организаторска способност никада није била стављена под знак питања што се тиче Катице Мирковић и њене „екипе“, која се према изборним циклусима и мења, али квалитет не. Тако је било и ове године, 20. фебруара, када је Српска самоуправа Калаза приредила овогодишњи бал.

Традиционално, како је договорено са суседним насељима, у Помазу се приређује Новогодишњи бал, док Калазу припада да сваке године организује, како овде кажу, „фаршанге“. Ранијих година било је покушаја да се присутни појаве под маскама, али се ипак остало на томе да се одржи класични српски бал, како написасмо и наслову - са зачином, у смислу да се организатори труде да сваке године додају још нешто садржински, што се и ове године десило.

За музику се постарао наш „најкласичнији“ оркестар овог типа - „Село“ из Ловре, али је овом приликом појачање дошло из матице. Придружили су им се нама свима добро познати хармоникаш Радован Марић и звезда прошлогодишњег Светосавског бала у Будимпешти, Кристина Розић. Професионалци су професионалци. И Радован Марић и споменута певачица као да су стални саставни део оркестра из Ловре.

Сала је била препуна, а посебно нас је обрадовао велики број младих. Приредба је организована на начин да је улаз био бесплатан. Очигледно су организатори водили рачуна о томе да се трошкови покрију из буџетских и конкурсних извора, уз помоћ локалне српске цивилне организације.  

Наша ствар, тј. старање о српском наслеђу у Калазу, очигледно је у добрим рукама. Не треба штедети речи захвалности, јер оно што добијамо од ове наше локалне организације далеко је изнад државног просека. Добро би било ово имати на уму и при расподели расположивих финансијских извора, јер би нас у том случају чекала нова чуда у Калазу. Тако, пред крај овог осврта, рецимо: Хвала Катице, хвала Мартице и  хвала Марко!

И могло би се наставити да је расположење гостију био на врхунцу, да је бал трајао дуго и да је најстарији посетилац био близу деведесете године живота. Било је овде ипак и неког другог зачина... онако, горког… Било како да се гледа, бал је бал, али је и истовремено место нашег окупљања, где се расправља и о питањима наше садашњости, о успесима и пропустима. Овога пута критике су биле јаче него што је то уобичајено. Све се јаче чуло, па и то како смо пре неколико дана осрамоћени. Овом приликом то није била маскенбалска шала. Време је било да се и те маске скину и покаже своје право лице.