Наше доба на површину пречесто избацује појединце које мотивише искључиво жудња за новцем и функцијама, борба за утицај и друштвени статус. Њихово је деловање омеђено егзистенцијалним страхом и мржњом према „онима на другој страни”, па макар ти други били припадници исте заједнице.
Пре тачно два века у Пешти, група српских трговаца, добротвора и образованих грађана из Мађарске, основала је институцију коју данас славимо као најстарију српску културну установу. Оснивачи нису били државници, нису имали политичку власт ни државна средства, али су имали нешто важније: свест да народ без културе и образоване елите временом нестаје. Матица српска, чију двестогодишњицу славимо данас, постала је трајни споменик њихове несебичности и искрене љубави према нацији којој припадају. Испишимо, дакле, у знак сећања и захвалности, њихова славом овенчана имена поново: пештански трговац и добротвор Гаврило Бозитовац, пештански трговац и добротвор Јован Деметровић, трговац, књижар и издавач Јосиф Миловук, трговац и јавни радник Петар Рајић, угледни пештански Србин и добротвор Андрија Розмировић, угледни српски грађанин и добротвор Георгије Станковић, и на крају, правник и књижевник Јован Хаџић, први председник Матице српске и једна од кључних фигура српског културног живота свога времена.
Први секретар Матице српске био је правник и новинар Теодор Павловић, који је 1835. године покренуо и „Сербски народни лист”, претечу данашњих Српских недељних новина – листа у коме данас пишем ове редове. Веза је више него симболична: она је жива нит, доказ наше истрајности и континуитета.
Сећамо се тих добрих људи и данас, и сећаћемо их се довека. Зашто? Зато што су знали нешто што се у наше време често заборавља: заједница постаје јача само ако јој дајеш више него што од ње узимаш. Несебичност и служба народу – то је одлика здраве елите, било интелектуалне, економске или политичке. Њих није водила жеља за функцијом, већ љубав према нацији и свест о сопственој одговорности.
Наше доба, напротив, на површину пречесто избацује појединце које мотивише искључиво жудња за новцем и функцијама, борба за утицај и друштвени статус. Њихово је деловање омеђено егзистенцијалним страхом и мржњом према „онима на другој страни”, па макар ти други били припадници исте заједнице. Са поносом волимо да истичемо како живимо у двадесет и првом веку, али када је реч о моралу, солидарности и љубави према заједници, тај далеки деветнаести понекад делује зрелије и племенитије.
Наравно, постоје и данас људи који желе да раде за опште добро, било би неправедно то не признати. Али има и оних који би само да освоје фотељу, да приграбе функцију, чак и по цену наношења озбиљне штете заједници којој припадају. Често ти људи нису ни дорасли положаја за које се отимају, али им то не смета, јер виде само позицију, друштвени статус и новац, а не обавезе, одговорност и знање које је потребно да би се на тој функцији снашли и урадили нешто корисно за друге. То их, заправо, уопште и не занима.
Оснивачи Матице српске се нису отимали за положаје – они су положаје стварали. Створили су институцију која је преживела Берлински конгрес, балканске ратове, Први светски рат, Краљевину Југославију, Други светски рат, нацистички терор и Јасеновац, комунистичку Југославију, њен распад кроз грађански рат, санкције и НАТО бомбардовање. Преживела је и постоји и данас, јер није била пројекат власти, већ израз трајне потребе нашег народа за културом, науком и самопоштовањем. То је сан који сањамо још од времена Светог Саве. На његово свето прегалаштво су се надовезали оснивачи Матице српске.
Два века касније, Матица српска стоји као доказ да су култура и знање дуговечнији од идеологија, власти и режима. Она нас подсећа да се заједница не гради само политичком борбом, већ умећем, знањем и радом; не отимањем, већ даривањем; не руководећи се краткорочним интересом, већ истрајном вером у будућност свога народа. Можда је управо то најважнија лекција, коју од пештанских Срба из 1826. године, ми будимпештански Срби из 2026. можемо да научимо: народ опстаје онда када његова елита уме да служи и даје, а не само да влада и узима.