Позив за свечану академију поводом обележавања 200 година од оснивања Матице српске стигао је у Самоуправу Срба у Мађарској (ССМ) и одмах се поставило питање: да ли је стигао на праву адресу? Размишљајући о томе, долазим до закључка: кога позвати ако не ССМ, организацију која по законским прописима има право да заступа целу заједницу – уколико она уопште постоји – а не само бираче.

Нас неколико изабраних руководилаца поносно крећемо на пут, носећи у себи наслеђену оставштину. Да, мислимо да је део наше садашњости и оно што су ти племенити људи урадили пре две стотине година. Поносни смо већ на саму чињеницу што се све то десило управо у Пешти. И настављамо размишљање: која је била вероватноћа у време оснивања да ће Матица српска опстати најмање 200 година – и да ће се, како ствари стоје, њена делатност и даље ширити?

Прођосмо границу. На последњих сто километара киша лије као из кабла… Стижемо у Нови Сад. Центар. Свакодневни живот, свежа дешавања. С једне стране долазе људи да племенито и достојно обележе годишњицу, са друге – демонстранти. Очигледно им сметају и оснивачи Матице српске. Овај део није наш. Ми носимо чисту, искрену љубав према нацији из наше Пеште. Очигледно, та љубав није довољна „на фронту”. Оцењени смо као део данашње србијанске власти; на лицима нам не пише да смо са северне стране границе. Савладавамо и ову „бодљикаву жицу”.

У Народном позоришту све је мирно – наравно, у односу на „ратиште“ испред зграде. Примећују нас и поздрављају. Сасвим задовољавајућа пажња. Првог човека – заправо даму – из наших редова воде међу најзначајније званице. Заиста нам је част. „Друга линија” – наша – смештена је на завидном месту.

Пошто смо стигли на време, имамо прилику и да разгледамо. Маса улази у салу… Одједном позната лица. Дует Радић–Јурковић. Климамо главама. Следећи поглед зауставља се на Нади Малбашки и оцу Далибору из Сегедина. И још није крај. Познајући нашу садашњицу – мислећи на последњих неколико деценија – очекујемо и улаз Пере Ластића. Питање, онако без злонамерности: хоће ли стићи пре химне?

И ево га – Пера Ластић! Елегантан, достојанствен, заузима њему резервисано (?) место десетак минута пре почетка програма. У одличном је друштву: владика, митрополит, истакнути гости…

И даље гледамо око себе. Дан раније Република Србија одликовала је нашег министра културе, господина Ханкоа. Очекујемо да ће се појавити уз свог колегу…

Пажња нам се преусмерава на бину. Улази хор – препознајемо лица из Зрењанина.

Следе свечани говори: представник Матице српске, поглавар Цркве и представник државе… А потом културни део. Програм временски ограничен – око сат, највише сат и десет минута. Завршава се узвишено. Хор пева „Многаја љета“ – нашу, помашку верзију, онако како се певало у нашем селу Помазу крај Сентандреје, гласовима који сада, верујемо, заједно са оснивачима Матице српске певају своју вечну песму.

Назад у стварност. Два залогаја на коктелу, једно пиће – строго без алкохола – две-три реченице захвалности домаћинима и полазак за Пешту.

Излаз сличан улазу, само нешто дужи – све до нашег аутомобила. Псовке, претње, једноставни приказ српске садашњице…

А у нашим главама и даље трају узвишени моменти Свечане академије поводом 200 година Матице српске. Данас, у сваком смислу, наше матице… Срца су нам пуна.