Како се избори у Мађарској приближавају, а рат у Украјини улази у четврту годину, односи две земље све више се обликују унутрашњим политичким потребама. Кијев мађарско руководство представља као препреку европском путу Украјине, док Будимпешта упозорава на спољно мешање у сопствену политику и опасност увлачења у рат.

Володимир Зеленски се – у то више нема никакве сумње – укључио у мађарску предизборну кампању. У својим јавним наступима редовно напада и вређа Виктора Орбана, а те увреде укључују, чак, и неукусне шале на рачун Орбанове телесне тежине. Прилично недипломатски речник, али је учтивост у односима Украјине и Мађарске одавно уступила место најоштријој могућој реторици, какву две земље које нису у рату ретко када дозвољавају једна према другој. Због чега Зеленски тако наступа? У шали бисмо могли рећи да му вероватно недостаје узбуђење изборне кампање – одавно није учествовао у таквим активностима – па је одлучио да се мало опроба у комшилуку, као промотер опозиционог лидера Петера Мађара. Стварност је, наравно, сасвим другачија: Украјини очајнички треба нова власт у Будимпешти, нова лица која ће имати много позитивнији приступ прикључењу Украјине Европској унији.

У ратној атмосфери у којој се налази, украјинско руководство све теже прихвата позиције које нису потпуно усклађене са њиховим циљевима. Државе које одбијају да безрезервно подрже украјинске ратне напоре или се противе убрзаном проширењу Европске уније лако постају предмет оштре критике. Отуд и изјаве које у Мађарској звуче као претње, укључујући и помињање војних опција – иако је јасно да Украјина нема ни интерес ни војни капацитет за било какав сукоб на западној граници. Ипак, сама чињеница да се таква реторика појављује сведочи о дубокој фрустрацији, рекло би се, на ивици очајања.

Много реалнији извор ризика налази се у енергетици. Иако је транзит руског гаса преко Украјине у великој мери окончан, руска нафта и даље стиже у Мађарску нафтоводом „Дружба“, који пролази кроз украјинску територију. Свако оштећење инфраструктуре – било као последица ратних дејстава, техничких проблема или санкционих мера – може довести до прекида снабдевања и озбиљних економских последица. У таквим околностима тешко је разликовати намеру од објективних околности, па се и случајни инциденти лако тумаче као политички притисак.

Како се избори у Мађарској приближавају, а рат у Украјини улази у четврту годину, односи две земље све више се обликују унутрашњим политичким потребама. Кијев мађарско руководство представља као препреку европском путу Украјине, док Будимпешта упозорава на спољно мешање у сопствену политику и опасност увлачења у рат. У таквој атмосфери свако саопштење служи пре свега домаћој публици, а простор за тиху дипломатију постаје све ужи.

Најизвеснији сценарио за наредни период није директна конфронтација, већ наставак политичког и медијског сукоба: оштра реторика, дипломатски инциденти и хибридни притисци, попут сајбер напада или информационих кампања. Војни сукоб или терористичке акције на територији Мађарске остају мало вероватни, али нестабилност и неповерење могу производити кризе нижег интензитета.

За Србе у Мађарској, као и за саму мађарску државу, најважније је раздвојити емоционалну реторику од стварних интереса. Енергетска диверсификација, одржавање комуникације са Кијевом и јасно дефинисана политика безбедности представљају ефикаснији одговор од било какве вербалне ескалације. Регион који је већ искусио последице ратова има разлога да посебно опрезно приступа свакој новој кризи.

Украјина ће у наредном периоду вероватно остати тежак и непредвидив сусед, али не и непосредна војна претња. Односи ће зависити пре свега од развоја рата и унутрашњих политичких прилика у обе земље. До тада, најреалније је очекивати наставак хладних односа, повремене тензије и прагматичну сарадњу тамо где је она неизбежна.