Наравно да у дигиталном простору нико никоме ништа не дугује. Није обавеза реаговати лајком или коментаром на сваку објаву пријатеља чији профил пратимо, али и упорно одсуство реакција има своју тежину. Свака комуникација је двосмерна, чак и када једна страна ћути.

У дигиталном простору тишина никада није потпуно неутрална. Она често носи и шаље поруку која може бити вишезначна и подложна тумачењу. Kада редовно посећујемо нечији Фејсбук профил, пратимо објаве његовог власника, гледамо сваки видео-запис или читамо сваки текст, али никада не оставимо траг у виду лајка, коментара или било какве друге реакције, ми заправо и тада учествујемо у комуникацији, само без речи. Аутор види да смо ту и да га пратимо, а изостанак наше реакције постаје знак који отвара простор за претпоставке.

Ћутање на друштвеним мрежама нема исто значење као у стварном животу. У физичком свету можемо да будемо присутни без посебног давања до знања да смо ту. У дигиталном свету су, међутим, правила игре и очекивања другачија. Лајк је постао знак пажње, коментар је знак ангажовања, а дељење објаве знак подршке. Kада ништа од тога не постоји, а присуство сталног пратиоца је евидентно, аутор остаје с празнином коју попуњава сопственим претпоставкама.

Понекад је та празнина безазлена, али некада може да произведе несигурност. Kреатори садржаја, хтели ми то или не, улажу део себе у оно што објављују. Kада знају да их неко редовно прати, а никада не реагује, природно је да се запитају: „Шта то значи?“. Наравно, и ћутање може имати много разлога, али свака комуникација, па и она дигитална, састоји се и од онога што кажемо и од онога што прећутимо.

У времену када је наше присуство најчешће видљиво, чак и онда када мислимо да није, а реакције лако мерљиве, и невидљиви гестови постају део дијалога. Ако једном прећутимо, то може бити у реду. Два пута прећутано може бити и случајност. Али, када месецима или годинама пратимо нечије објаве и он то види, а никада не реагујемо, таква пракса већ почиње да личи на став, чак и ако га нема.

Аутор временом почиње да препознаје обрасце. Примећује ко се јавља, ко коментарише, а ко дели његове објаве. Уочава и оне који су стално ту, али не остављају траг. И онда се, сасвим људски, запита где да их смести: у неисказану подршку, равнодушност или тиху критику?

Са друге стране, ми често и не размишљамо о тој динамици. Навикли смо да будемо публика и да конзумирамо ФБ садржаје без обавезе. У томе нема ничег погрешног, али дигитални простор брише ону стару, јасну границу између посматрача и учесника. Чим некога пратимо, ми смо већ део његовог малог јавног света. Ћутање тада више није само одсуство речи, него постаје празно место, које тражи објашњење. Некада је то објашњење благо, типа да тај неко “само не воли да се оглашава“, али некада уме да оде у смеру који нисмо очекивали и у реалном животу сагради зид између људи.

Наравно да нико никоме ништа не дугује. Није обавеза реаговати на сваку објаву, али треба бити свестан да и одсуство реакције има тежину, јер је свака комуникација двосмерна, чак и када једна страна ћути.