Афера "Епштајн" одавно је престала да буде прича о једном ђаволском човеку, једном острву страве, ужаса и сексуалног злостављања или једном „необјашњивом самоубиству” у затворској ћелији. Она је постала симбол системске корупције западних политичких и медијских елита.

Полуге тог система су у рукама глобалистичке плутократије: уска група изузетно богатих појединаца уједињена у интересну мрежу, своје енормно богатство конвертовала је у политички, медијски и друштвени капитал и успешно је „хаковала“ некада демократски западни политички систем. Политика у том систему више није простор за размену идеја и унапређење јавног добра, већ тржиште где се купују и продају функције, позиције, утицај и моћ. Политичке каријере се граде, одржавају или руше на исти начин како се то чини у криминалним организацијама. Ако хоћеш да будеш део система, прво мораш да докажеш слепу послушност и лојалност, и мораш да се компромитујеш. Мафија то завршава једноставно: да ти пиштољ у руке и натера те да некога убијеш. Глобалистичка елита је софистициранија: она те води на егзотично острво на „мали провод”.

Глобалистичка плутократија не тражи само поткупљиве политичаре. Поткупљиви су нестабилни. Идеални су они који су уцењиви. Људи са слабостима, тајнама, манама и карактерним пукотинама. У том простору појављују се фигуре попут Џефрија Епштајна: формално финансијер, а у суштини трговац белим робљем и компромитујућим информацијама, посредник у свету тајни, утицаја и политичких уцена. Он није усамљени перверзњак, већ кључни зупчаник у моћној машинерији власти која жели да управља из сенке.

До сада обелодањене чињенице показују да су у Епштајновом свету кружила имена највишег ранга: од чланова британске краљевске породице, преко бивших и актуелних америчких председника, до технолошких и финансијских магната. Принц Ендру није само маргинална фигура у тој причи, већ симбол начина на који институције штите своје „недодирљиве”, чак и када су докази политички и морално разорни. Бил Клинтон, председник коме сексуалне афере нису стране, јесте човек чије су везе са Епштајном детаљно документоване, летовима и контактима који захтевају много озбиљнија питања него што су икада постављена.

Посебно је илустративан британски случај, где су документи показали да су поједини високи и веома утицајни политички актери, попут Питера Манделсона, наставили односе са Епштајном, чак и након његове осуде. Када је то обелодањено, уследиле су оставке, извињења и истраге. Али, основни механизам функционисања западне „елите” је остао нетакнут. Неколико фигура је жртвовано да би систем могао да преживи – класичан пример контроле штете.

Кључну улогу у томе имају и медији. Афера Епштајн показала је колико су велики медијски системи спремни да одлажу, ублажавају или потпуно блокирају приче и информације ако оне угрожавају политичке и финансијске центре моћи. Медији, чији су власници чланови те исте елите, новинари који егзистенцијално зависе од блискости са елитом, неизбежно губе способност да тај свет богатих и моћних озбиљно контролишу и надзиру. Истраживачко новинарство је тако уступило место пропаганди, у којој је корупција и гажење људских права одлика „Истока”, пре свих Русије и Кине, а Запад је чувар „универзалних вредности”.

Када притисак постане превелик, активира се последња линија одбране: „национална безбедност”. Документи се класификују, имена се редигују, истраге се развлаче. Формално, ради заштите државе, а суштински, ради заштите корумпираног система и моћних појединаца. Јер, ако би се заиста до краја отворило питање ко је све користио Епштајнове услуге, ко је све знао, ћутао или профитирао, постало би јасно да је оно што знамо о афери Епштајн само врх леденог брега.

Зато ће се, највероватније, све наставити по старом. Не зато што истина није позната, већ зато што је превише опасна за оне који су деценијама градили свет у којем се моћ купује, морал сматра сметњом, а перверзија компетитивном предношћу. Распад поверења у западним друштвима није последица „популизма” или „дезинформација”, већ све јаснијег сазнања да су елите које проповедају универзалне вредности прве које их систематски и бескрупулозно газе. Виђали смо већ таква времена у историји. То су, обично, времена пред револуцију.