Срби у Мађарској, као малобројна али вековима присутна заједница у овој земљи, носили су и носе са собом богато културно наслеђе, своју духовност, свој језик, богату историју и обичаје. Али све то, колико год било племенито и вредно чувања, могло би лако да буде угрожено и то не споља, већ изнутра. Нека новија струјања показују да су нам асимилација и притисци далеко мања опасност од људске сујете, ситних, сопствених интереса и непрестаног гложења за мрвице „моћи“.

Унутар српских интересних група, легализованих актуелним изборним законом, већ дуже време води се борба која све мање има везе са српством, а све више са функцијама, новцем и утицајем. Створени су кланови, кругови, мреже и кружоци у чијим документима видно место заузимају ставке о „општем интересу заједнице“, али се у пракси показује да њихови чланови нису ту толико из тог разлога, већ због личне користи и очекивања да би у том смислу могли нешто да ураде за себе и своје породице. Свако „ми“ у том контексту значи „ми, против оних других“, а не „ми, Срби“.

Функције и чланства у скупштини и самоуправама, које би требало значе служење заједници, често постају средство за лично доказивање и, кад год се може, за конкретну материјалну корист усмерену ка себи. Уместо да и у пракси буду чувари језика, писма, вере, традиције, многи су постали чувари своје позиције и утицаја који она носи. Претходни саборци постају конкуренција, па чак и непријатељи, критичари се проглашавају за издајнике, а они који се држе по страни постају невидљиви и занемарени, упркос томе што су својим тихим делањем за заједницу у прошлости учинили вишеструко више него они први, гласнији и бахатији.

Резултат је да се ти вредни и часни људи повлаче, најпре са српских скупова, а затим и из сваког вида друштвеног живота. Све више младих се искључује из свега што носи предзнак „српско“, а све је више породица чији се чланови међусобно избегавају кад год могу, зато што је можда неко од њих, у неком тренутку, био близак са неким од „кружока“.

Срби у Мађарској убрзано губе поверење у неке од оних које су бирали да их представљају. Зашто? Зато што су им поверење дали да их заступају, а не да бојкотују или да се искључују из рада удружења на чијим су листама били и придружују се бојкоту, тако што играју неке своје игре, о којима није било речи када се за њих гласало.

Обичан свет губи веру да неко заиста размишља о њиховом детету које све слабије говори српски или о томе зашто нико, сем ђака по задатку, не долази на српске књижевне вечери и изложбе у Мађарској. Невоља је у томе што се неки од оних који су бирани да о томе размишљају и поправљају стање, боре само за „власт“, а да притом заборављају чему она уопште служи.

Није проблем у амбицији, већ у томе што та борба ка личном врху није усмерена на заједничко добро. А заједница са изгубљеним поверењем престаје да буде то што је била, и постаје скуп појединаца који живе једни поред других, са веома мало додирних тачака.

Са ове тачке гледишта, тешко је рећи да ли ће се и када на овим просторима власт поново вратити свом правом значењу: служити, а не владати. Укорењена схватања и актуелна догађања, како у великој, тако и у мањинској политици, не иду, нажалост, у прилог очекивањима обичног свега да ће у догледно време би сведок враћања правом извору и смислу значења тог појма.

Промена је могућа ако се неко од људи који се сада до последњег атома својих снага боре за себе или своје друштво из клана, погледа у огледало и запита — шта ће остати иза мене у овој заједници? Колико сам стварно учинио за српство у Мађарској и, уопште, за свој народ? Колико сам тога подигао, написао, обновио или унапредило, а колико уништио или присвојио на очиглед свих?

Јер, на крају, нико нас неће памтити по функцијама, него по траговима које смо остављали док смо на њима били. Ако су ти трагови поделе, подвале, подметања, саплитања, обесмишљавања и гашење заједнице, што је сада у многим случајевима видљиво, онда смо, без обзира на порекло, изгубили право да кажемо да радимо или да смо радили за било какво заједничко добро.